dahije – беливук

Сеча кнезова није затекла неспремног Миленка. Увек добро обавештен, он је, као вођа устаника у источној Србији, имао своје људе, спремне да поведу устанике у прве битке.

Vojvoda Milenko, Požarevac — Војвода Миленко Стојковић, споменик у Пожаревцу

Војвода Миленко је рођен 1769.године у селу Кличевац и био је српски командант и војвода током Првог српског устанка. Био је син Стојимира (Стојка – отуда и презиме Стојковић) и мајке Стеване. Његов деда је дошао у Кличевац из Крушевца, бежећи од освете Турака, јер је убио једног Турчина.

Миленко је још као дечак изучио кројачки занат у оближњем манастиру Нимнику, где се и описменио. Касније је уз помоћ родитеља отворио модеран терзијски дућан, а радња му је лепо напредовала, тако да је често ишао у Пешту по робу. Миленко је имао два сина: Милана и Ивана, у браку са Миленијом. Милан и Иван су били ученици Велике школе у Београду, од њеног оснивања 1808. године. Милан и Иван су прво школско образовање стекли у Кличевцу, школи коју је Миленко основао 1805. године.

Сеча кнезова није затекла неспремног Миленка. Увек добро обавештен, он је, као вођа устаника у источној Србији, имао своје људе, спремне да поведу устанике у прве битке. Тако је он наредио својим људима да отпочну дејства у крају око Пожаревца, узводно од Мораве, нападајући Турке по селима. Сам Миленко је повео други део устаника од свога родног места, дижући цело Подунавље. Унутрашњост Пожаревачке нахије је очишћена врло брзо од Турака (Пожаревачка нахија је била највећа нахија), да би се крајем фебруара 1804. године устаничка војска, под вођством Миленка, приближила Пожаревцу. Миленко ослобађа Пожаревац 1804. године, а одмах након тога је био са својом војском под Београдом.

Када је у лето 1804. године донета одлука да се погубе турске дахије, због чије је окрутне владавине и дошло до устанка, Миленко је одређен од стране српске и турске власти (од које су се дахије одметнуле) да изврши пресуду. Са својих 27 одабраних људи отишао је на острво Аду Кале, где су се дахије склониле. Миленко сазнаје у којој се кући дахије крију и у ноћи између 25. и 26. јула, он их напада. Борба је трајала непрекидно осам сати. Када је Миленко ликвидирао дахије, њихове главе је донео у Београд, где су предате Реџеп-аги, адакалском команданту.

Један од великих војничких успеха, Миленко је остварио и у бици на Иванковцу 1805. године. Нишки Хафиз-паша је кренуо са турском војском на Београд да заврши са устаницима, али на Иванковцу га је дочекао Миленко са својим одредима и Петром Добрњцем и Стеваном Синђелићем. Када се приближио српској војсци, Хафиз-паша је послао гласника који је поручио српском заповеднику да му се уклони с пута. Миленко тада изговара своје чувене речи: -Претњама ме не уплаши! Рђа био ако ти се уклонио! У овом пресудном боју, српска војска је однела победу, а Миленко је био рањен. Након ове битке, буна на дахије је прерасла у устанак против турске империје.

Првих дана јануара 1806. године, Миленко је са устаницима упао у Неготинску крајину и заузео утврђени Пореч на Дунаву, а наредне године, водећи тешке борбе на Штубику и борбе на Малајници, створио је услове да се Руси 18. јуна пребаце на десну обалу Дунава. Миленко је заједно са Карађорђем (који је дошао са појачањима) дочекао Русе и њиховог команданта на Великом острву. Ту га је Карађорђе прогласио за војводу.

После одбране Делиграда 1809. године, када је уместо рањеног Карађорђа, краће време заповедао свим устаничким снагама, почео је његов сукоб са Карађорђем око политичких питања. У реорганизацији врховне управе у Србији 1811. године, залагао се за ограничење Карађорђеве власти и децентрализацију управе.

Када је освојио турско утврђење у Раму, Миленко је из харема команданта града заробио неколико жена и установио свој сопствени харем. Све жене је превео у православну веру.

После одбране Делиграда 1809. године, када је уместо рањеног Карађорђа, краће време заповедао свим устаничким снагама, почео је његов сукоб са Карађорђем око политичких питања. У реорганизацији врховне управе у Србији 1811. године, залагао се за ограничење Карађорђеве власти и децентрализацију управе. Миленко тада долази у сукоб и са Карађорђевим старешинама. Из протеста је одбио да прихвати дужност министра иностраних дела, што га је коштало прогонства из Србије. Миленко тада одлази у Русију, где је пензионисан у чину пуковника. Војвода Миленко, неустрашиви војвода, без пораза у биткама, умро је на Криму, на обалама Црног мора 1831. године.

Vojvoda Milenko, Kličevac — Војвода Миленко Стојковић, споменик у Кличевцу

Захваљујемо Gamche-у на уступљеним фотографијама.

Дахије су у Београдском пашалуку 1801. године убили беогрдског пашу и успостaвили насиље у пашалуку. Многи Срби су се одментули у хајдуке и почели да спремају план за побуну. Када су дахије то сазнале, 1804. године су спровеле сечу кнезова, покушавајући да све виђеније Србе убију и тако спрече буну Срба. Међутим, дахије су тим чином само убрзале буну.

У то доба, османлијска држава је постепено губила своју пређашњу моћ и организованост, а у наоружању и опреми је заостајала за армијама европских сила. То је био један од разлога што Турска није више могла да очува интегритет свог царства. Такође, ређали су се неуспеси и у аустријско-турским ратовима. Територијалне претензије према Османском царству биле су све учесталије. Турска је успела да на неки начин ублажи кризу своје империје, захваљујући Наполеоновим ратовима, који су тада потресли односе у Европи.

Свиштовским миром је окончан последњи аустријско-турски рат, који се водио од 1788. до 1791.године. Срби су као фрајкори (плаћени борци) учествовали у овоме рату, на страни Аустрије. Свиштовским миром, међутим, није донета слобода Србима од турске власти. Једна од мера које је султан Селим III донео да би смирио Србе, јесте и та да се јаничарима забрани повратак у Београдски пашалук, чему су се јаничари одупирали. Доласком новог паше Абу Бекира, ситуација у Србији се додатно изменила. Одмах после његовог доласка у Ниш, организовао је убиство тадашњег предводника јаничара Дели-Ахмета. Одмах након тога, посебним ферманом (наредбом) паша је наредио јаничарима да се одмах уклоне из Београдског пашалука. Јаничари су се претежно склонили у суседне покрајине, нарочито код Османа Пазван-Оглуа, одметника од султанове власти из Видинског пашалука. Да би још више смирио Србе и начинио мир, турски султан Селим III је ферманима из 1793. и 1794. године потврдио Србима раније органе власти, тако да су поред везира и кадија, селима управљали и српски кнезови, а у кнежевинама, обор-кнезови.

Протерани јаничари нашли су уточиште у Видину. Турска империја, међутим, није успела да ни ферманима, ни оружјем умири јаничаре, па су били приморани да им дозволе да се врате у Београдски пашалук. У почетку, јаничари, који су се вратили у Београдски пашалук, нису толико наваљивали да им паша врати одузета имања, али су се веома брзо сукобили са обор-кнезовима. Ситуација у земљи се нарочито закомпликовала када су јаничари устали и против самог паше. У јулу 1801. године, јаничари заузимају Београд и приморавају пашу да удаљи своју војску: убрзо након повлачења пашине војске (коју су уз регуларне јединице турске војске чинили и Срби) паша Хаџи-Мустафа је убијен (Хаџи-Мустафа је наследио Абу-бекира на месту паше). Врховну власт тада су преузели четири вође јаничара: Кучук-Алија, Ага-Аганлија, Мула Јусуф и Мехмед-ага Фочић. Називали су себе дахијама, а сваком од њих је припао по један део земље. Дахије су укинули Србима све повластице које им је султан дао, сами су убирали порезе и друге дажбине и судили и пресуђивали по својој вољи.

Стање у Београдском пашалуку, створено јаничарским терором, утицало је да се сви Србе уједине и да се дигну на устанак. Неки од њих су већ у лето 1802. године покушали да организују неки већи отпор у Србији, али су због преране акције око Пожаревца и испод Авале, претрпели неуспех. Након овога, притисак и самовлада коју су вршиле дахије био је још већи.

Бојећи се аустријске интервенције у могућем устанку, дахије су организовале сечу кнезова, 4. фебруара 1804. године, у којој је побијена већина истакнутијих Срба, свештеника, кнезова, трговаца итд.

Почетком 1803. године састало се 12 кнезова ваљевске нахије, међу којима су се нарочито истицали Алекса Ненадовић и Илија Бирчанин. На овоме састанку је одлучено да се за 8 месеци подигне устанак. Неке старешине из Шумадије су се такође састале и донеле исту одлуку. Крајем исте године, Алекса Ненадовић је упутио једно писмо аустријском команданту у Земуну, мајору Митезеру, у којем је констатовао да су се Срби посвађали са дахијама и да ће највероватније доћи до оружаног сукоба са њима.

Сасвим случајно ово писмо је пало у руке дахијама, који су увидели каква је ситуација у Београдском пашалуку. Бојећи се аустријске интервенције у могућем устанку, дахије су организовале сечу кнезова, 4. фебруара 1804. године, у којој је побијена већина истакнутијих Срба, свештеника, кнезова, трговаца итд.

У том тренутку, видевши шта се дешава, у Шумадији се састају три народна поглавара: Ђорђе Петровић, кога су Турци називали Карађорђе (црни Ђорђе на турском), Јанко Катић и Васа Чарапић. Око њих су се веома брзо окупили многи, како домаће српско становништво, тако и хајдуци, међу којима су били Станоје Главаш и Хајдук Вељко. На ову вест дигло се становништво и са оне друге стране Мораве, где су се истакли Миленко Стојковић и Петар Тодоровић Добрњац. За вођу устаника на скупштини најугледнијих Срба из Шумадије изабран је Карађорђе 14. фебруара 1804. године, на једном збору у Орашцу.

1-orašac22