Константин Бодин је започео своју владавину као ромејски вазал, а владао је Дукљом од 1081. до 1099. године, проширивши њену територију, али и политички утицај, стекавши тако превласт међу свим српским кнезовима. Бодин је наставио дело оца Михаила, који је Дукљу јачао и осамостаљивао. Поставши господар Рашке и Дукље, Бодин је ступио у савез са царем Алексијем Комнином, у време када су се Нормани искрцали на Балканско полуострво, под вођством Роберта Гвискара 1081. године. Међутим, у бици код Драча, Бодин се повукао из борбе. Ово повлачење из борбе није трајно утицало на односе Бодина и цара Алексија Комнина. Бодинову нелојалност цар није могао да казни, јер се сам цар налазио у јако тешком положају, јер су Нормани, после заузимања Драча продрли дубоко у ромејску територију.
Константин Бодин је имао важно место у активностима Ромеја на Балкану. Још је називан ексусијастом Диоклеје и Србије.
Дакле, повлачењем из битке, Бодин је хтео да сачува своју војску, јер је претила опасност да његов стриц, Радослав, који је управљао Травунијом и Захумљем, угрози Бодинову власт.
С обзиром на то да су Нормани својим успешним походима у пролеће 1082. године потпуно заокупили пажњу Ромејског царства, Бодин је много лакше могао да се посвети решавању унутарвладарских проблема у Дукљи, али и да се посвети даљим освајањима у унутрашљости српских земаља. Он је прво решио сукоб са Радославом исте 1082. године. У годинама које долазе за управитеље Рашке именовао је Вукана и Марка, синове његовог стрица Петрислава, а после заузимања Босне у њој устоличује свога још једног рођака Стефана.
Бодин се такође посветио и црквеним питањима, покушавајући да добије засебну архиепископију, као верско седиште. После смрти папе Григорија VII, папство се поделило. Под заштитом цара Хенрика IV, потврђен само од дела католичког света, столовао је у Риму папа Климент III. Бодин се обратио њему, а не Григоријевом наследнику Урбану II, који је тек започео понтификат. На молбу Константина Бодина – преславног краља Словена, како му је гласила титула – папа Климент је 8.јануара 1089. године издао дукљанском архиепископу Петру повељу, којом му је одобрио употребу надбискупског огртача и одредио које су му епископије подређене. Бар је тако уздигнут у ранг архиепископије, чиме је Бодин заокружио све елементе државности потребне једној краљевини у средњем веку. Границе Барске архиепископије пратиле су границе Дукље, као и вазалних држава потчињених Бодину – Босну и Рашку.
Печат Константнина Бодина који се чува у Археолошком музеју у Истанбулу на аверсу има попрсје Светог Теодора, а на реверсу Светог Ђорђа. Кружни натпис на обема странама сведочи на је печат припадао Константину, протосевасту и ексусијасту Диоклеје и Србије.
После Бодинове смрти, дукљански трон је накратко заузео његов син Михаило II. Бодиновом смрћу, Дукља губи значај који је имала за време његовог и живота његовог оца Михаила и деде Стефана Војислава. На развалинама Бодинове државе уздигнуће се нове снаге и нови владари.
Трон Стефана Војислава је наследио његов син Михаило. Међутим, његовој држави и власти претила је још увек опасност од Ромејског царства. Михаило је решио тај проблем тако што се оженио сестричином цара Константина Мономаха, кћерком његове сестре Јелене, а тако је постао савезник и пријатељ Ромеја, добивши и титулу протоспатара – ова титула је била угледна, водила је порекло од звања команданта царске гарде, а титула се често давала стратезима или царским намесницима у одређеним областима.
Центар Михаилове државе био је у Котору, где је имао свој двор. Током Дукљанско-ромејског рата, који је трајао од 1072. до 1075, Михаило је тражио подршку у борби против Ромејског царства од Нормана, који су већ били заузели јужни део Италије. Вођа Нормана, Роберт Гвискар му је послао одређени број војника. Михаило није прекидао добре односе са Норманима ни након пораза од Ромејског царства 1075, већ је у априлу 1081. свог сина Бодина оженио Јаквинтом, кћерком норманског вође из Барија Архириза.
Михаило је имао синове Бодина, из првог брака, а са сестричином цара Константина Мономаха је имао још и: Доброслава, Петрислава, Нићифора и ћерку Теодору. За управитеља Рашке, Михаило је поставио свога сина Петрислава, оца потоњег великог жупана Вукана.
За време своје владавине, Михаило је покушао да реши два кључна питања – црквено уређење на територијама којима је владао, а друго питање се тицало његовог владарског положаја, односно титуле.
За Ромеје, Михаило је био само архонт и протоспатор. На основу писма папе Григорија из 1078. године, Михаило је признат од папе као краљ, јер га и сам папа назива краљем и потврђује му титулу, али му није послао краљевске инсигније. За време Михаилове владавине коначно је дошло до разлаза Рима и Цариграда 1054. године, али то у српским земљама није донело никакве промене, јер је до расцепа дошло раније, образовањем Охридске архиепископије. Највећи спољнополитички успех Михаила је то да је увео Дукљу у ред најважнијих држава, припремајући тако простор за свог сина Бодина, током чије ће владавине Дукља достићи свој политички и војни врхунац. Михаило је умро 1081. године, а сахрањен је у манастиру Светог Срђа и Ваха на реци Бојани, у којој је сахрањен и Бодин. Ова светиња је данас у рушевинама, а река је делимично однела њен олтарски део и добар део наоса.
Цар моћних Ромеја Константин Мономах даје на знање зетском кнезу Војиславу следеће:
-Ја, пресветли и пресилни цар и властодржац моћног Ромејског царства, Константин Мономах, Божијом милошћу девети по реду, шаљем Војиславу, поглавару Зете, посланика свог са љутњом својом и иштем од њега да ме на кољенима пузећи моли за милост и да ми подложан буде. Међутим, ако неће, наређујем да сав народ те непослушне земље под сечиво мачева мојих стави. Памтиће поколења какав је гнев мој био. Тако мора да буде.
-Велика је војска Ромејског царства, а нас је мало. Борићемо се мушки, а свемогући Бог ће одлучити. Знам, ко се не бори, тога је душа одмах изгубљена. И ја, ево, сад, у десници својој већ мач свој држим.
План кнеза Стефана Војислава је био да у изненадном ноћном нападу разбије ромејску војску.
Након што су Грци опљачкали богате долине приморске Зете, на повратку су наишли на кланце око Сутормана поседнуте од Зећана. Ромејска војска се од Драча упутила према Скадру и Бару, нападајући земљу Кнеза Војислава са југа. Ромејским вазалима је било наређено да Кнеза Војислава нападну са севера. Пред јаким ромејским снагама, Војислав се повлачио избегавајући борбу и препуштајући им територију, тако да су Ромеји без борбе пролазили Дукљом, палећи, пљачкајући и робећи, улазећи све дубље и дубље у зетске кланце. Иако се није упуштао у борбу, због очигледне надмоћи Ромејске војске, Војислав је са својим снагама запосео високе врхове кланаца и чуке којима су Ромеји пролазили. Путања којом су се Ромеји враћали ишла је кроз уске пролазе које је од раније држао Стефан Војислав. План кнеза Стефана Војислава је био да у изненадном ноћном нападу разбије ромејску војску.
Када су се Ромеји зауставили и направили логор да преноће, Војислав је њиховом заповеднику послао једног Баранина, који је требало да га, као ромејски пријатељ убеди да је опкољен огромном војском и да му је боље да одмах бежи, истовремено ширећи ту вест по логору, стварајући панику међу Ромејима. Наредног дана, током ноћи, кнез Стефан Војислав је изненада напао са својим снагама на уснули ромејски логор. Напад је отпочео, како стрелама, тако и камењем које је избацивано из свих могућих справа за бацање и котрљањем великог стења на логор, уз гласну вику и дување у рогове, чиме је стваран утисак да нападача има много више него што их је заиста било. Изненадни ноћни напад, Ромеје је затекао потпуно неспремне и њихове снаге су у потпуности разбијене, чиме је Војислав извојевао велику победу.
Ромеји настрадаше ужасно. Као вихор јурнуше Срби за преплашеном гомилом, која је по грчким извештајима изгубила 40.000 војника и седам високих војсковођа. Срби су их гонили све до реке Дрима.
Овом победом, Војислав је успео да сачува независност Дукље, пошто Ромејско царство више није покушавало да великим походима поврати свој суверенитет над њом. Тако је Дукља постала прва српска држава која је изборила самосталност од Ромеја, али и да прошири своју власт на околне српске кнежевине, Травунију и Захумље, који су до тада били ромејски вазали. Дукља тако постаје нови центар око кога почиње да настаје обновљена српска држава.
Отац Стефана Војислава био је Драгoмир, брат кнеза Јована Владимира и господар Травуније, а мајка му је била кћер Љутомира, жупана Рашке. Након убиства Драгoмира на острву Свети Гаврило код Котора, мајка Стефана Војислава кренула је трудна са кћерима код оца у Рашку. Међутим, њен отац Љутомир је преминуо, па је са својом мајком кренула у Босну код ујака својих. На том путу се породила у месту Брусно, у жупи Дрина. На рођењу је добио име Стефан Доброслав Војислав и био је подизан у Босни до своје петнаесте године. После тога је послат у Дубровник код своје родбине, где се оженио нећаком цара Самуила. Стефан Војислав је имао синове: Гојислава, Предимира, Михаила, Саганека и Радослава. У време смрти Стефана Војислава, његова држава, којом је владао је обухватала Травунију и Зету, као и приобални појас од Будве, преко Бара, до Скадра. Наследници Стефана Војислава ће проширити своју власт према истоку и североистоку и наметнути се као једини и водећи господари српских земаља.
Дукља је била средњовековна српска држава, а њена територија се поклапала са данашњом Црном Гором. После смрти рашког владара Часлава, Рашка заједно са Травунијом и Захумљем потпадају под политичку и сваку другу власт Дукље. Јован Владимир или Свети Јован Владимир се сматра првим српским свецем и заштитником града Бара. Овај српски владар је оставио дубок траг у српском народу. Владимиров отац Петрислав је био владар Дукље крајем X века, у време када се уздигао бугарски цар Самумило (976–1014). Ромејски писац Јован Скилица описује Владимира као правичног, мирољубивог и човека са пуно врлина. Јован Владимир је постао владар Дукље негде око 1000. године, наследивши свога оца Петрислава на трону ове српске државе. Појављивање Јована Владимира на историјскоj сцени се поклапа са дуготрајним ратом између ромејског цара Василија II и бугарског цара Самуила. Од године 1005. цар Василије је контролисао приобалне земље у саставу теме Диракијум. Ромејско царство је успоставило територијлни контакт са Дукљом кнеза Владимира , која се већ граничила и са темом Далмација. Јован Владимир је одржавао блиске контакте са Ромејским царством. Међутим, то му није пуно помогло. Самуило је напао Дукљу 1009. године у склопу похода који је имао за циљ разбијање проромејског блока држава. Јован Владимир, увидевши да не може да се бори против толике силе, повлачи се са војском и народом на утврђено брдо Облик, које се налази југозападно од Скадарског језера. Самуило је оставио један део војске да опседа Облик, а са осталом војском је напао Улцињ. После извесног времена Јован Владимир се предао, а његова је идеја била да се поштеди народ од глади и мача.
Самуило одмах шаље Владимира у Преспу, у затвор. Одуставши од опсаде Улциља, Самуило своје снаге усмерава према Далмацији, спаливши Котор и Дубровник, при чему његове снаге допиру све до Задра. Последица ове војне интервенције цара Самуила било је разбијање проромејског блока и привремено заузимање Дукље, Травуније, Захумља, Босне и Рашке. Такође, непосредна pомејска моћ и утицај у Далмацији је ослабила.
Према легенди и Летопису попа Дyкљанина, Владимир се молио дан и ноћ у преспанском затвору. Приказао му се анђео Господњи, који му је рекао да ће ускоро бити ослобођен, али да ће касније умрети мученичком смрћу. Тада на сцену ступа Самуилова кћер Косара. Она је од оца тражила да јој допусти да сиђе са слушкињама и опере главу и ноге окованим затвореницима, што јој је Самуило и дозволио. Тако је сишла и почела обављати богоигодно дело, те видевши Владимира и видевши да је лепог изгледа, смеран и скроман, да је пун мудрости и богопоштовања, застала је да поразговара са њим, а његове речи су јој се учиниле слађе од меда и саћа, како стоји у Летопису попа Дукљанина.
Косара је после тога свесрдно молила оца да је уда за Владимира, а Самуило јој је без одуговлачења ту жељу и испунио. Након кћерине удаје за Владимира, Самуило је вратио Дукљу Владимиру да њоме влада. Самуило је сматрао да ће му Владимир бити вернији као зет, него као вазал. Такође, у Летопису попа Дукљанина се тврди да је Самуило поверио Владимиру и цело подручје Диракијума. Један кратка напомена Јована Скилице говори о томе да је Владимир на управу добио и део Рашке, а можда и читаву ту област.
После повратка на власт, како бележи Летопис попа Дукљанина – Владимир је тако живео са својом женом Косаром у потпуној чедности, љубећи Бога и служећи му дању и ноћу. Нема података да је Јован Владимир учествовао у ратним походима свога таста, цара Самуила. Вишедеценијски сукоб Самуила са Ромејским царством кулминирао је Самуиловим поразом од Ромеја у бици на Беласици 1014. године. Цар Самуило умире исте године, а наслеђује га накратко његов син Гаврило Радомир, али његова владавина је била кратког века. Године 1015. брат од стрица Гаврила Радомира, Јован Владислав, убија га и преузима власт. Тада Владислав шаље гласнике Валидмиру да дође у двор у Преспу. Међутим, Косара одговара Владимира од тог пута, те она одлази уместо њега. Нови цар Јован Владислав је дочекује са свим почастима. Јован Владислав поново упућује писмо Владимиру и опет га позива да дође на двор. Тада му шаље златни крст на кме се заклео да му неће учинити ништа нажао. Летопис попа Дукљанина бележи и одговор Јована Владимира:
–Знамо да Господ наш Исус Христ, који је за нас страдао, није на златном или сребрном крсту распет, него на дрвеноме. Дакле, ако је твоје обећање искрено и твоје речи истините, пошаљи ми по монасима дрвени крст и удајуи се у помо Господа нашег Исуса Христа и полажући наду у живи крст и вредно дрво, доћи ћу.
Један пустињак и два епископа дођоше и донесоше дрвени крст дукљанском кнезу. Они су потврдили да се на њему цар заклео да му никава зла неће нанети. Тада Владимир пољуби крст и стави га у своја њедра, те крену у Преспу са малом пратњом. Године 1016. дође у Преспу, дана 22. маја. Чим је стигао, уђе у једну цркву да се помоли Богу. Излазивши из цркве, држао је онај дрвени крст , а пред самим црквеним вратима скочише на њега Владиславови људи и одрубише му главу. Мотив за ово убиство није потпуно јасан. Како је Самуило поражен 1014. године, Бугари су губили битку за битком од Ромеја, те је Јован Владислав вероватно сумњао у Владимира да спрема да обнови савез Дукље и Ромејског царства.
Владислав је водио 1018. године неуспешан напад на Драч, под чијим зидинама је погинуо. Према легенди и Летопису попа Дукљанина, током опсаде Драча, Владимир се појавио пред Владиславом, док је овај седео и вечерао за трпезом. Када је Владислав устао да бежи, зовући војнике да га спасу, Владимир га је убио.
Јован Владимир је сахрањен у Преспи, у истој оној цркви у којој је на превару убијен. Након што се прочуло да молитва код његовог гроба лечи, многи су почели да долазе тамо, да се помоле. Јован Владимир је недуго после смрти признат за свеца и мученика, а за његов празник је одређен 22. мај. Јван Владимир је био први српски владар који је уврштен међу свеце. Неколико година после, Косара, удовица Јована Владимира, пренела је његове мошти у Пречисту Крајинску, цркву близу места где је био двор Јована Владимира. Косара се више није удавала, а сахрањена је у Пречистој Крајинској, подно мужевљевих ногу, по сопственој жељи. Године 1215, кад је Крајина била под влашћу Стефана Првовенчаног војска епирског деспота Михаила I је однела мошти Јована Владимира у Драч. Драч је 1368. године освојио великаш Карло Топија. Он је обновио једну цркву уништену земљотресом, у уској долини реке Куше, близу локације где ће у XV веку бити подигнут град Елбасан у данашњој Албанији. Ова црква је посвећена Јовану Владимиру, како је обзнањено на мермерној плочи на српском, грчком и латинском језику. Око те цркве код Елбасана развио се православни манастир, који ће у XVIII веку постати седиште новоформиране драчке архиепископије. У новије време, манастир је оронуо, а после 1960. године је угашен од стране комунистичког режима у Албанији. Ћивот са моштима Светог Јована Владимира је склоњен у цркву Свете Марије у Елбасану. Од године 1995. мошти овог свеца се чувају у саборној цркви у Тирани.
По предању, онај крст на коме се Јован Владислав заклео, а Јован Владимир био погубљен, традиционално се чува у породици Андровић из Вељих Микулића, код Бара. Сваке године се на Тројичин дан, крст Светог Јована Владимира износи на планину Румију. Изношењу крста претходи богослужење у цркви Светог Николе у Вељим Микулићима.
Култ Јована Владимира је тако јак да се и данас поштује у Црној Гори, Македонији и Албанији. Свети Јован Владимир се најчешће приказује са својом одрубљеном главом, са крстом у руци, у којој је понекад насликана и маслинова гранчица. Владимиров лик је био и тема у делима неких српских писаца, као што су: Лаза Лазаревић, Стеван Сремац, Јован Стерија Поповић, Николај Велимировић, књаз Никола Петровић, али и неких бугарских писаца, као што су Кирил Христов и Димитар Талев.
беливук 