Битка код Ангоре и њене рефлексије (1402. година)

Када су се две огромне војске постројиле једна наспрам друге, на левом крилу турске војске налазио се српски кнез Стефан Лазаревић. Међу више хиљада Срба, под његовом командом био је и одред Ђурђа Бранковића и његових тешких оклопника.

На турском престолу седео је искусни султан Бајазит, који је настављао освајања у Европи. Међутим, са далеког истока, Турској и Бајазиту приближавала се велика опасност. Монголски кан Тамерлан, попут његовог претходника, Џингис-кана, створио је највеће царство свог доба, од Кине и Индије до Персије и старе Месопотамије. На његовом путу нашло се и Турско царство. До одсудне битке дошло је 1402. године код града Ангоре (данашње Анкаре). Ова битка се сматра једном од највећих битака целог средњег века.

Када су се две огромне војске постројиле једна наспрам друге, на левом крилу турске војске налазио се српски кнез Стефан Лазаревић. Међу више хиљада Срба, под његовом командом био је и одред Ђурђа Бранковића и његових тешких оклопника. Стефан Лазаревић је већ био славан као витез. Своје велико ватрено крштење, кнез Стефан Лазаревић имао је седам година раније у бици на Ровинама 1395. године. Тада се са свега осамнаест година борио на турској страни раме уз раме са прекаљеним ратницима Марком Мрњавчевићем и Константином Драгашем.

У зору 28. јула 1402. године на бојном пољу у Малој Азији, пред Стефаном и његовим Србима стајала је најмоћнија војска тог времена. Поред Монгола и њихове чувене коњице, индијских слонова и камила, у њој је било мноштво различитих народа, животиња и ратних справа. Битка је почела јуришом монголске коњице на лево турско крило, али овај налет разбила је тешка српска коњица.

Битка код Ангоре 1402. године
Битка код Ангоре 1402. године. Извор: https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%B8%D1%82%D0%BA%D0%B0_%D0%BA%D0%BE%D0%B4_%D0%90%D0%BD%D0%B3%D0%BE%D1%80%D0%B5#/media/File:Battle_of_angora.jpg

Када су турски редови на десном крилу и у средини почели да попуштају, Стефан је на челу свога одреда оклопника, успео да се пробије до опкољеног султана Бајазита који је и даље упорно одбијао да се повуче. Коначно, последњи отпор Турака је сломљен, а Бајазит заробљен и одведен у ропство, где је убрзо и умро.

На повратку из Мале Азије, Стефан Лазаревић је стигао у Цариград, где су га дочекали као славног витеза, приредили му сјајан дочек и овенчали га највећим ромејским достојанством после царског: дали су му титулу деспота.

Према једном спису који се и данас чува у граду Самарканду, међу бројним заробљеницима, било је и Срба. Кан Тамерлан је наредио да се сви посеку, осим Срба, јер како је рекао, није видео бољих јунака. Кан Тамерлан био је задивљен српским ратницима и њиховом храброшћу у бици.

Након Бајазитове смрти, у Турској су у наредним годинама владала мутна времена борбе за његовог наследника, у које су биле уплетене и готово све хришћанске државе на Балкану.

Србија је тако могла за тренутак да одахне, а угарски краљ Жигмунд искористио је ову прилику да младог српског кнеза учини својим савезником. На повратку из Мале Азије, Стефан Лазаревић је стигао у Цариград, где су га дочекали као славног витеза, приредили му сјајан дочек и овенчали га највећим ромејским достојанством после царског: дали су му титулу деспота. У Царигаду се Стефан укрцао на галију, којом су се он и његов брат Вук и одабрани витезови упутили ка Србији. Међутим, на путу млади српски деспот морао је да обави још једну важну ствар. Галија је скренула мало са пута и пристала у луку Митилену, на острву Лезбос, у власти ђеновљанске трговачке породице Гатилузи. Ту се деспот Стефан упознао са својом вереницом Јеленом Гатилузи, кћерком господара Лезбоса. Српски витезови уживали су у гостопримству домаћина, али је убрзо дошло време да се отисну на море и врате кући. Након путовања кроз Егејско море, Јонско море и Јадранско море, крајем септембра пристали су у луку Бар и коначно крочили на своје тло. Ту су их дочекали Стефанова сестра Јелена и њен муж, господар Зете Ђурађ Балшић. Међутим, вести које су их дочекале нису биле добре.

После битке код Ангоре, Ђурађ Бранковић остао је близу попришта битке где је покушавао да откупи свога брата Гргура из монголског заробљеништва. Међутим, пораз Турака и нове околности које су уследиле, оживеле су старо ривалство између Лазаревића и Бранковића. Ђурађ је хтео да искористи Стефаново приближавање угарском краљу, да се уз помоћ Турака домогне српског престола. Спретни Ђурађ Бранковић је уз пратњу, копненим путем, успео да стигне пре Стефана у Србију. Успут  је обезбедио и помоћ јаких турских одреда.

Са својим оклопницима, Стефана је пут из Зете према Крушевцу водио преко Косова. Ту код места Трипоље, недалеко од манастира Грачаница, чекали су их Бранковићи са јаким турским одредима. Сада је Стефан морао да се бори против рођака Бранковића. Насупрот Стефану, стајао је Ђурађ са војском, човек кадар и спреман на све, један од ретких који се није бојао Стефановог мача.

Битка код Трипоља се завршила без победника. На једном крају бојишта, Стефан са оклопницима разбио је многобројне турске снаге и нагнали их у бег. Али, на повратку из потере, Стефан је затекао брата Вука, који је са делом војске једва успео да преживи борбу са снагама Ђурђа Бранковића. Међутим, и то је било довољно да се Лазаревићи коначно врате у Крушевац и поврате власт у земљи.

Иако је положај Србије након те бурне 1402. године ојачао, године које су уследиле  носиле су нова искушења. У међусобним биткама Бајазитових синова за очев престо, Стефан је често био одлучујући фактор. Пријатељство са угарским краљем Жигмундом омогућило је Стефану помоћ и сигурност са севера. Престоницу је из Крушевца преместио у Београд, који је велелепно обновио.

За то време, Бранковићи су наставили да живе на танкој оштрици мача. Чувајући оно мало поседа који су им остали, учествовали су у турским сукобима, час на једној, час на другој страни. Ова ризична игра, која их је водила од града до града и од бојишта до бојишта, морала је да однесе жртве. Ђурђев млађи брат, Лазар, страдао је у тим сукобима, а старији, Гргур, сит оваквог живота, замонашио се у манастиру Хиландар, где је провео остатак живота. Док су у тим смутним временима живот губили и Бајазитови синови, Ђурађ је успевао да се извуче из недаћа које су изгледале готово безизлазне.

Крајем 1411. године, Ђурађ је био у табору Бајазитовог сина Мусе који је опседао Селимврију, стари град на обалама Мраморног мора. Двојица од четворице Бајазитових синова били су већ мртви, а Стефан и Ђурађ остали су једини живи мушки чланови своје породице, јер је и Стефанов брат Вук изгубио свој живот.

Муса, или разјарена звер како су га звали, већ је погубио на десетине паша, бегова и хришћанских владара. Сумњајући у Ђурђеву оданост, наредио је да му се на заједничкој вечери у храну стави смртоносни отров. Ђурађ је, међутим, увек са собом носио противотров који је на време испио и вечеру је завршио само са тешком мучнином. Чувши то, бесни Муса наредио је да Србин не сме да дочека јутро. Бранковић је то сазнао на време. Пре него што је сванула зора, Ђурађ и његови људи јурнули су на зидине опсађеног града, а кад су стигли до капије, она се неочекивано, али по претходно Ђурђевом договору са становницима града, отворила и примила бегунце. Све се то одиграло пред очима запањеног Мусе и његове војске који су у неверици посматрали овај несвакидашњи призор. Ту зиму Ђурађ је провео у Селимврију, а на пролеће се са својих 150 витезова укрцао на галију и дочепао Солуна. Заваравајући турске заседе, прерушен, са свега петорицом витезова, почетком јесени 1412. године је напокон дошао у Србију.

Жртве које су у овом рату претрпели и Лазаревићи и Бранковићи, коначно су их натерали на помирење.

Те године, Муса је био јако суров према савезницима и официрима, што је на крају довело до савеза хришћана и незадовољних Турака против њега. Већ следеће године, уједињена војска, предвођена четвртим Бајазитовим сином,  Мехмедом и Ђурђем Бранковићем сукобили су се са Мусиним снагама у бици под планином Витошом у данашњој Бугарској. Искусан и хладнокрван војсковођа, Ђурађ је јуришом својих оклопника решио битку. Муса се дао у бег, али је убрзо ухваћен и погубљен. Нови турски султан постао је Мехмед, који није заборавио помоћ Срба и до краја своје владавине био им је наклоњен.

Жртве које су у овом рату претрпели и Лазаревићи и Бранковићи, коначно су их натерали на помирење. Када је Ђурађ затражио опроштај, Стефан му је великодушно пружио руку помирења. Ђурађ је ускоро стекао потпуно деспотово поверење и верно му служио све до његове смрти 1427. године. Пошто није имао деце, деспот Стефан је за наследника прогласио свога сестрића Ђурађа Бранковића, на сабору у Сребреници. Деспот Стефан није погрешио, јер је Ђурађ био мудар и храбар владар, какав је уосталом био и на бојном пољу.

Битка на Косову (други део)

Ако су Турци победили, зашто су звонила звона цркве Нотр Дам у Паризу, у част српске победе?

Зашто би победник Бајазит побегао у Турску, од када то победник бежи?

Зашто би кнез Стефан Лазаревић на споменику косовским јунацима написао да подиже споменик погинулом оцу и српској господи који су погинули негде око 6 или 7 сати (неколико сати пошто је битка завршена)?

Што се тиче вазалства Србије ка Бајазиту, Милица је то урадила да спречи краља Твртка да загосподари Србијом. Хтела је сину Стефану да стави круну Немањића.

Зашто турски хроничари Леши, Заједедин и Шукурлах до детаља описују начин погибије Мурата и у записима признају пораз Турака?

Један од најстаријих извора који говори о смрти султана Мурата је одговор краљу Твртку, који је стигао из Фиренце 20. октобра 1389. године. Краљ Твртко је 1. августа обавестио своје пријатеље, Тригор и Фиренцу о исходу битке на Косову, нагласивши да је српска војска победила сатаниног сина и служитеља Мурата. Из фирентинске општине, краљу Твртку је стигао одговор и честитке на победи које му је небо подарило. У њему се слави и подвиг дванаесторице витезова који су дошли до Мурата, где је један од њих забио мач Мурату у слабине и грло.

– Благо по три и четири пута оној дванаесторици властеле, који пробивши непријатељске чопоре и камиле у круг, мачем себи отворише пут и дођоше до Мурата. А надасве благо оном који јуначки уби вођу толике силе, сатеравши му мач у грло и утробу, а благо својему што као жртва убије онога вођу, над оном ништавном лешином славном мучеништва смрћу живот и крв излише! – гласило је писмо упућено краљу Твртку.

Константин Филозоф, биограф деспота Стефана Лазаревића каже о погибији Мурата следеће:

-Међу војницима који су се борили пред војском беше неко веома благодаран. Овај да покаже храброст, нађе згодно време, устреми се ка самом великом начелнику и мачем себи пут отвори. А кад је био близу, изненада појури и зари мач у тога самога гордога и страшног самодршца. Ти и сам паде од њих!

Колучо Салутати, хуманиста из Фиренце говори о 12 ратника српских, који су се пробили до турског султана, од којих му је један ту и пресудио.

Познавајући правила средњовековног ратовања, морамо посумњати у причу како је султан убијен у шатору, на свиленим јастуцима. Султан је морао да буде у борби, вероватно не у првим редовима, али је морао бити присутан. Наравно да је био окружен личном гардом, најбољим и најоданијим војницима, али би морао учествовати у бици.

Турска војска је била бројчано надмоћнија. Централним делом српске војске командовао је кнез Лазар а насупрот њега на турској страни био је Мурат. Српским десним крилом командовао је Вук Бранковић, а насупрот њега турско крило је предводио Јакуб. Српско десно крило је водио војвода Влатко Вуковић, а насупрот њега је био Бајазит. Са обе стране су се вијориле стотине застава: Испред сваког одељења биле су развијене заставе са коњским реповима, вучјим и бивољим главама. У средини, поред султана Мурата стајале су стегоноше са зеленом пророковом заставом, јер је рат против Срба за Турке био свети, као сваки рат против хришћана.

Прво Маричка, а потом и Косовска битка одлучиле су даљи ток историје. Захваљујући Твртковим информацијама и бројним причама трговаца и путника на западу, проширила се прва вест о српској победи. Сви извори, непосредно после битке говоре о томе. Истина је да су Срби добили битку, претрпевши огромне губитке, док је за тако велико и моћно царство, као што је у то време било османско, ово био сукоб од кога су се брзо опоравили. Уосталом Турци сами говоре о лошем исходу по њих. Турски хроничар Мехмед Мула Нешри каже да је још мало требало па да исламска војска буде побеђена. Зар тако пише победник? Ни звона цркве Нотр Дам у Паризу не би звонила у част српске победе тек тако. Што се тиче каснијег вазалства Србије, то не треба мешати са исходом битке, него политичким потребама, које су настале због унутрашње борбе за власт (овде морамо споменути да је Србија у то време, за разлику рецимо од побеђене Бугарске, једина имала какву такву независност у односу на Турску).

Подаци које нам је оставио деспот Стефан Лазаревић на косовском стубу нам индиректно говоре о победи Срба. Битка је отпочела око 8 сати ујутро, а завршила се негде око поднева. Натпис нам говори да је Лазар убијен негде око 6 или 7 сати послеподне, и то од руке Муратовог сина, Значи да је кнез погубљен негде око 5-6 сати после битке.

Ипак на Косову пољу је изгинула скоро цела једна генерација, скоро сви ратници на које је владар могао да рачуна. Тактички гледано, Срби су добили битку, међутим, слом српске стране која је све ставила на коцку да би само накратко зауставила надирање освајача, био је неминован. Последице битке на Косову за српску страну биле су поразне. Са севера су надирали Угари, у земљу су упадале турске пљачкашке чете. У таквој ситуацији, Лазарева удовица, Милица, била је приморана да прихвати вазални однос према Турцима. Вук Бранковић, међутим, остаје једини који је наставио да пружа отпор Турцима. Међутим, имао је жалосну судбину – њему је поколење доделило епитет највећег српског издајника, што наравно није тачно.

Да би била што више избегнута несрећа од Турака, Милица је била приморана да пошаље своју кћер Оливеру у харем Бајазита. Оливера је, као Бајазитова миљеница, много допринела очувању Србије још неколико деценија. Тужна Оливерина судбина добила је неочекивани обрт када се 1402. године Бајазит сукобио са Тамерланом. У бици код Ангоре, турска војска је поражена, а сам Бајазит је са двором и харемом пао у ропство. Међу заробљеницима је била и Оливера. Млада жена, која је одударала од изгледа осталих жена у харему, пала је у очи татарском кану. На њу је нарочито обратио пажњу када је сазнао да је сестра деспота Стефана Лазаревића, који се са својим војницима храбро борио на страни свога зета, Бајазита. Оливера је Стефановим залагањем ослобођена од Тамерлана и живела је у Србији и после његове смрти (из табора Тамерлана ослободили су је српски витезови, који су на лични захтев кнеза Стефана отишли да је избаве и плате откуп).

Gazimestan