Raška – беливук

Урош II Примислав је дошао на трон 1145. године, наследивши свога оца Уроша I. Његов млађи брат Десa је пре краја владавине Уроша I био постављен за господара Травуније и Зете 1144. године.

Рашка је под владавином Уроша II и његовог брата Десе наставила притисак на Дукљу, која је у то време била савезник Ромејског царства. Овакви смели потези Уроша II и Десе били су плод подршке коју су добијали од Угарске, где је њихов рођени брат Белош на угарском двору имао велики утицај. Белош је био главни васпитач и тутор принца Гезе – сина угарског краља Беле и српске принцезе Јелене. Слепи угарски краљ Бела ће умрети 1141. године, а Јелена и Белош постаће регенти младом принцу Гези. Белошев утицај и моћ на угарском двору достићи ће врхунац 1145, када он постаје палатин, прва личност на двору после краља.

Ромејски цар Манојло је због дешавања у Рашкој и Дукљи одустао од своје инвазије на Сицилију и кренуо је на Србију. Манојло је био изузетан ратники веома храбар цар са којим су српски владари морали да се носе више од три деценије – од Уроша II па све до Стефана Немање у чије доба Манојло умире.УрошII, сазнавши за покрете ромејских трупа брзо се повукао у планине. Цар Манојло је разорио тврђаву Рас и све успут опустошио. Манојло је кренуо у потеру за Урошем, али је овај побегао преко планинских превоја. Спаљивањем двора Уроша II завршен је поход на Србију.

Међутим, Манојло је наредне 1150. године поново кренуо на Србе са још већом војском. Ромејским војним одредима није пошло за руком да спрече спајање српских и угарских трупа. Иако је почео да пада снег, што би значило да се војска повуче у утврђена, Ромеји се нису повукли. Жупан Урош II је наредио да се одлучан напад изведе код реке Таре 1150. године. Била је то највећа битка у Србији у XII веку. Битка је била крвава и тешка, водила се борбом прса у прса и до самог краја је била неизвесна. Поред Срба, које је предводио Урош II и ромејске војске коју је предводио Манојло, учествовали су и одреди из Угарске.

Урош је, схвативши да је битка изгубљена, у ромејски логор послао изасланство да умоли цара да му се недела забораве, да потпишу мир и да призна вазални положај. Титула цара Манојла била је: цар Римљана, господар Исаврије, Киликије, Јерменске, Далмације, Угарске, Босне, Хрватске, Лазике, Иберије, Бугарске, Србије, Зикије, Хазарије и Готије. По царевој наредби, дошао је и сам жупан, држећи се понизно и смерно. Примивши молитеља, цар му опрости кривицу, али му је повећао вазалне обавезе, па је уместо 300 војника у походима на истоку, Урош II морао да даје 500 војника.

Током владавине Уроша II у Србији су се јасно искристалисале две струје – византијска и угарска. Ипак, ниједна од завађених струја у Србији није могла да стекне одлучујућу предност.

У другој половини XI века тежиште борбе против Ромејског царства помера се из приморских области у српске земље у унутрашњости. Рашки велики жупан Вукан спада у ред најзнаменитијих српских владара пре ере Стефана Немање. Његова владавина означава крај доминације дукљанских владара. Вукан, постављен за управитеља Рашке, под краљем Бодином 1083. године, постаје најзначајнија личност централног Балкана. Врховни жупан источних Срба, како му је гласила титула, био је син Петрислава, унук Михаила I. У време Вукана, седиште српске државе се помера из приморских крајева Дукље у континентално залеђе Рашке.

Župan_Vukan — Жупан Вукан, фреска из цркве у Прилужју (око 2008. године), извор: https://sr.wikipedia.org/sr-ec/Вукан_I_(велики_жупан)

Када је Вукан крајем XI века почео да учвршћује своју власт у источним деловима српских земаља, отворило се ново поглавље српско-ромејских односа, јер се на тлу Охридске архиепископије ствара ново државно седиште, а улога старе Рашке епископије постаје све значајније.

Од Вукановог времена Срби почињу да ослобађају област Косова и да се постепено шире према југоистоку, преко линије коју означавају Рас – Звечан – Пећ. Он је успешно ратовао против локалних ромејских заповедника крајем XI и почетком XII века. Његова војска је водила борбе на Косову, а неке чете су се чак залетале и до Врања и Скопља. Вукан је следио Бодинову антиромејску политику и већ 1093. године отпочео је борбе против Ромеја. Сами ромејски извори наводе да је Вукан био вешт владар и на речима и на делу, а Ромеји га осликавају као личност коју су они сами поштовали као достојног противника.

Последњи пут се Вукан помиње у историјским изворима 1112.године, када је такође био у сукобу са Ромејским царством. Од Вукановог времена Србија из поретка раног средњег века прелази у прави средњи век са свим оним обележјима које имају и друге европске државе тог раздобља.