Свети великомученик Георгије или Свети Ђорђе, био је римски војник, пореклом из Мале Азије. Овај светитељ је један од оних који се највише прослављају у Православној цркви. Такође, овај светитељ се слави и у католичким земљама. Овековечен у причама где убија аждају, слави се у Енглеској, Канади, Каталонији, Португалу, али и у Етиопији, Грузији, Црној Гори, Србији и Грчкој. Овај светитељ је заштитник професија, организација и болесника.

Рођен је 280. године у Малој Азији, у области Кападокији. Потиче из угледне и богате хришћанске породице. Његов отац је био војни официр. Док је Свети Ђорђе био дете, његов отац је страдао за Христа, па се након тога мали Ђорђе, са мајком преселио у Палестину, на мајчино богато, породично имање. Ту је добио најбоље образовање. Пошто је израстао у лепог и снажног младића, узели су га за војску, где се брзо истакао својом храброшћу. Напредовао је нагло, од обичног војника, па све до трибуна. Када је имао двадесет година, лично га је цар Диоклецијан произвео у чин војводе.

За време цара Диoклецијана организован је највећи прогон хришћана, 303. године. Видевши да је почело немилосрдно истребљење хришћана по целој земљи, Георгије подели сва своја блага сиромашнима и ослободи робове. Исто је урадио и у Палестини, пустивши слуге, те је завештао сиромашнима имања и богатства. Ђорђу је овај прогон тешко пао, те је на једном сабору говорио против прогона хришћана. Том приликом је изашао испред цара и сам исповедио да је хришћанин. Цар, сав бесан наредио је да Георгија ставе у тамницу.

По царевом наређењу, војници су положили Георгија на земљу, забили му ноге у кладе, а на груди му поставили велики, тешки камен. Тако притиснут, у великим боловима, Георгије је дочекао јутро. Онда га је посетио цар, очекујући да ће после ових мука Георгије да се одрекне вере. Међутим, Георгије је јасно и гласно одбио да то учини. Цар тад нареди да се донесе велики точак за мучење, са даскама препуних великих ексера, удица, ножева и мачева. Везан за такав точак, док се точак окретао са њим, све док му тело није било у ранама. Са точка су га у једном тренутку одвезали, мислећи да је мртав. Када су се уверили у супротно, цар нареди да Георгија закопају у негашени креч, тако да му је само глава била ван земље, те га оставише тако три дана да сагори. Након три дана су га откопали, те се зачудише што је још жив.

Мучења су по налогу цара настављена. Цар је онда наредио да се доведе највећи мађионичар и опсенар у царству, Атанасије. Атанасије се одазва цару и направи два напитка – један, од кога би се Георгије покорио цару, а други смртоносан. Цар онда нереди да напоје и на силу Георгија првим напитком. Пошто се Георгије није покорио, онда нареди да му се да и други, смртноносни напитак. Сви осташе у чуду кад видеше да је Георгије и даље жив.

На савет неких дворана, цар је тражио од Георгија да се поклони кипу Аполона, да би му поштедео живот. Силан свет се окупио у храму да виде како ће се Георгије одрећи хришћанства. Георгије је пришао статуи Аполона и прекрстио је, нашта се статуа срушила, а са њом и све друге статуе у храму. Видевши то, жена цара Диоклецијана, Александра је узвикнула: – И ја верујем у Бога, који Георгију даје толику снагу.

Цар Диклецијан тада изда наређење да се Георгију одсече глава, и Георгију и царици Александри. Војници поведоше Георгија и Александру на губилиште, ван града. Малаксала и слаба, царица Александра, на путу до места погубљења, замоли војнике да мало одмори и ту на губилишту издахну, пре посечења. Стигавши на губилиште, Георгије стаде на одређено место и помоли се. Тада Георгије положи своју главу, и би посечен дана 23. априла (то јесте 6. маја по новом календару).

Према завештању, тело Георгија пренето је у Лидију, а на његовом гробу касније је подигнута црква. По црквеном учењу 16. новембар је дан када је обновљен храм Светог Великомученика Георгија у Лидији, где је положено његово тело. Овај празник Срби прослављају под именом Ђурђиц.

У иконографији Православне цркве, Свети Ђорђе се још од VII века приказује као војник, са копљем или мачем. Од IX века се појављује и приказ Светог Георгија на коњу, у војводском оделу, како копљем убија аждају. Мало даље од њега стоји једна женска прилика у господском оделу. Сматра се да аждаја, коју Григорије убија копљем симболизује многобоштво. Жена која је на икони симболизује царицу Александру, и она како се верује, представља младу хришћанску цркву.

Забележена су бројна чуда која су се догодила на гробу Светог Ђорђа, као и његова бројна јављања у сну и на јави многима, који су његову помоћ тражили. Култ Светог Ђорђа се зачео много рано. На месту његовог гроба у Лидији, за време цара Константина, подигнут је храм њему посвећен. Током IV века култ Светог Ђорђа се из Палестине проширио на цело Источно Римско царство. Такође, у V веку, култ овога светитеља се шири и на Западно Римско царство. Георгије је проглашен за свеца од стране папе Геласијуса Првог, године 494.

Храм Светог великомученика Георгија у Лидији је срушен 1010. године, али су га крсташи обновили. Године 1191. и током Трећег крсташког рата храм је поново уништен, од стране исламских снага султана Саладина. После крсташких ратова у XII веку, култ Светог Георгија је пренет у Енглеску. За време краља Едварда III, који је године 1348. основао витешки ред Гартера, Свети Георгије је постао и заштиник Енглеске. Свети Георгије је такође заштитник и шпанске провинције Каталоније. Свети Ђорђе је јако поштован код Срба. По броју оних породица који славе Светог Ђорђа у Србији, то је друга слава, одмах после Светог Николе.

Приказ Светог Ђорђа, као коњаника на белом коњу, који копљем пробија аждају, постао је чест мотив у хералдици. Као такав се налази на грбу града Москве, главном граду Русије. Такође, у хералдици је познат мотив крста Светог Ђорђа (црвени крст на белој позадини). Порекло овог мотива се везује за прве крсташе и њихове беле тунике, те црвени крст који су носили на грудима. Као такав је постао и грб Енглеске и Грузије, те шпанске провинције Каталоније.