Јован Владимир

Дукља је била средњовековна српска држава, а њена територија се поклапала са данашњом Црном Гором. После смрти рашког владара Часлава, Рашка заједно са Травунијом и Захумљем потпадају под политичку и сваку другу власт Дукље. Јован Владимир или Свети Јован Владимир се сматра првим српским свецем и заштитником града Бара. Овај српски владар је оставио дубок траг у српском народу. Владимиров отац Петрислав је био владар Дукље крајем X века, у време када се уздигао бугарски цар Самумило (976–1014). Ромејски писац Јован Скилица описује Владимира као правичног, мирољубивог и човека са пуно врлина. Јован Владимир је постао владар Дукље негде око 1000. године, наследивши свога оца Петрислава на трону ове српске државе. Појављивање Јована Владимира на историјскоj сцени се поклапа са дуготрајним ратом између ромејског цара Василија II и бугарског цара Самуила. Од године 1005. цар Василије је контролисао приобалне земље у саставу теме Диракијум. Ромејско царство је успоставило територијлни контакт са Дукљом кнеза Владимира , која се већ граничила и са темом Далмација. Јован Владимир је одржавао блиске контакте са Ромејским царством. Међутим, то му није пуно помогло. Самуило је напао Дукљу 1009. године у склопу похода који је имао за циљ разбијање проромејског блока држава. Јован Владимир, увидевши да не може да се бори против толике силе, повлачи се са војском и народом на утврђено брдо Облик, које се налази југозападно од Скадарског језера. Самуило је оставио један део војске да опседа Облик, а са осталом војском је напао Улцињ. После извесног времена Јован Владимир се предао, а његова је идеја била да се поштеди народ од глади и мача.

Јован Владимир, икона (извор: http://www.istorijskabiblioteka.com/slika:jovan-vladimir-ikona)

Самуило одмах шаље Владимира у Преспу, у затвор. Одуставши од опсаде Улциља, Самуило своје снаге усмерава према Далмацији, спаливши Котор и Дубровник, при чему његове снаге допиру све до Задра. Последица ове војне интервенције цара Самуила било је разбијање проромејског блока и привремено заузимање Дукље, Травуније, Захумља, Босне и Рашке. Такође, непосредна pомејска моћ и утицај у Далмацији је ослабила.

Према легенди и Летопису попа Дyкљанина, Владимир се молио дан и ноћ у преспанском затвору. Приказао му се анђео Господњи, који му је рекао да ће ускоро бити ослобођен, али да ће касније умрети мученичком смрћу. Тада на сцену ступа Самуилова кћер Косара. Она је од оца тражила да јој допусти да сиђе са слушкињама и опере главу и ноге окованим затвореницима, што јој је Самуило и дозволио. Тако је сишла и почела обављати богоигодно дело, те видевши Владимира и видевши да је лепог изгледа, смеран и скроман, да је пун мудрости и богопоштовања, застала је да поразговара са њим, а његове речи су јој се учиниле слађе од меда и саћа, како стоји у Летопису попа Дукљанина.

Косара је после тога свесрдно молила оца да је уда за Владимира, а Самуило јој је без одуговлачења ту жељу и испунио. Након кћерине удаје за Владимира, Самуило је вратио Дукљу Владимиру да њоме влада. Самуило је сматрао да ће му Владимир бити вернији као зет, него као вазал. Такође, у Летопису попа Дукљанина се тврди да је Самуило поверио Владимиру и цело подручје Диракијума. Један кратка напомена Јована Скилице говори о томе да је Владимир на управу добио и део Рашке, а можда и читаву ту област.

После повратка на власт, како бележи Летопис попа Дукљанина – Владимир је тако живео са својом женом Косаром у потпуној чедности, љубећи Бога и служећи му дању и ноћу. Нема података да је Јован Владимир учествовао у ратним походима свога таста, цара Самуила. Вишедеценијски сукоб Самуила са Ромејским царством кулминирао је Самуиловим поразом од Ромеја у бици на Беласици 1014. године. Цар Самуило умире исте године, а наслеђује га накратко његов син Гаврило Радомир, али његова владавина је била кратког века. Године 1015. брат од стрица Гаврила Радомира, Јован Владислав, убија га и преузима власт. Тада Владислав шаље гласнике Валидмиру да дође у двор у Преспу. Међутим, Косара одговара Владимира од тог пута, те она одлази уместо њега. Нови цар Јован Владислав је дочекује са свим почастима. Јован Владислав поново упућује писмо Владимиру и опет га позива да дође на двор. Тада му шаље златни крст на кме се заклео да му неће учинити ништа нажао. Летопис попа Дукљанина бележи и одговор Јована Владимира:

–Знамо да Господ наш Исус Христ, који је за нас страдао, није на златном или сребрном крсту распет, него на дрвеноме. Дакле, ако је твоје обећање искрено и твоје речи истините, пошаљи ми по монасима дрвени крст и удајуи се у помо Господа нашег Исуса Христа и полажући наду у живи крст и вредно дрво, доћи ћу.

Један пустињак и два епископа дођоше и донесоше дрвени крст дукљанском кнезу. Они су потврдили да се на њему цар заклео да му никава зла неће нанети. Тада Владимир пољуби крст и стави га у своја њедра, те крену у Преспу са малом пратњом. Године 1016. дође у Преспу, дана 22. маја. Чим је стигао, уђе у једну цркву да се помоли Богу. Излазивши из цркве, држао је онај дрвени крст , а пред самим црквеним вратима скочише на њега Владиславови људи и одрубише му главу. Мотив за ово убиство није потпуно јасан. Како је Самуило поражен 1014. године, Бугари су губили битку за битком од Ромеја, те је Јован Владислав вероватно сумњао у Владимира да спрема да обнови савез Дукље и Ромејског царства.

Владислав је водио 1018. године неуспешан напад на Драч, под чијим зидинама је погинуо. Према легенди и Летопису попа Дукљанина, током опсаде Драча, Владимир се појавио пред Владиславом, док је овај седео и вечерао за трпезом. Када је Владислав устао да бежи, зовући војнике да га спасу, Владимир га је убио.

Јован Владимир је сахрањен у Преспи, у истој оној цркви у којој је на превару убијен. Након што се прочуло да молитва код његовог гроба лечи, многи су почели да долазе тамо, да се помоле. Јован Владимир је недуго после смрти признат за свеца и мученика, а за његов празник је одређен 22. мај. Јван Владимир је био први српски владар који је уврштен међу свеце. Неколико година после, Косара, удовица Јована Владимира, пренела је његове мошти у Пречисту Крајинску, цркву близу места где је био двор Јована Владимира. Косара се више није удавала, а сахрањена је у Пречистој Крајинској, подно мужевљевих ногу, по сопственој жељи. Године 1215, кад је Крајина била под влашћу Стефана Првовенчаног војска епирског деспота Михаила I је однела мошти Јована Владимира у Драч. Драч је 1368. године освојио великаш Карло Топија. Он је обновио једну цркву уништену земљотресом, у уској долини реке Куше, близу локације где ће у XV веку бити подигнут град Елбасан у данашњој Албанији. Ова црква је посвећена Јовану Владимиру, како је обзнањено на мермерној плочи на српском, грчком и латинском језику. Око те цркве код Елбасана развио се православни манастир, који ће у XVIII веку постати седиште новоформиране драчке архиепископије. У новије време, манастир је оронуо, а после 1960. године је угашен од стране комунистичког режима у Албанији. Ћивот са моштима Светог Јована Владимира је склоњен у цркву Свете Марије у Елбасану. Од године 1995. мошти овог свеца се чувају у саборној цркви у Тирани.

По предању, онај крст на коме се Јован Владислав заклео, а Јован Владимир био погубљен, традиционално се чува у породици Андровић из Вељих Микулића, код Бара. Сваке године се на Тројичин дан, крст Светог Јована Владимира износи на планину Румију. Изношењу крста претходи богослужење у цркви Светог Николе у Вељим Микулићима.

Култ Јована Владимира је тако јак да се и данас поштује у Црној Гори, Македонији и Албанији. Свети Јован Владимир се најчешће приказује са својом одрубљеном главом, са крстом у руци, у којој је понекад насликана и маслинова гранчица. Владимиров лик је био и тема у делима неких српских писаца, као што су: Лаза Лазаревић, Стеван Сремац, Јован Стерија Поповић, Николај Велимировић, књаз Никола Петровић, али и неких бугарских писаца, као што су Кирил Христов и Димитар Талев.

Иван Грозни

Константин Дејановић Драгаш, је био српски велможа, који је у другој половини XIV века владао деловима данашње североисточне Северне Македоније, југоисточне централне Србије и Југозападне Бугарске. Био је син севастократора Дејана и Теодоре Немањић, сестре цара Душана. Константинова кћерка Јелена Дејановић Драгаш се 1392. године удала за ромејског цара Манојла II Палеолога, и била је мајка два последња Ромејска цара – Јована VIII и Константина XI. Јелена је такође са ромејским царем Манојлем II родила и најмлађег сина Тому, који је био последњи Морејски деспот (ромејска држава на Пелопонезу у Атици, која је последња пала под Турке). Тома је непосредно пре пада Мореје 1460. године напустио државу и са својом супругом Катаријом Захаријом и са породицом отишао у Рим. Његова кћерка Зоја (Софија) ће се 1472. године удати за московског кнеза Ивана III Васиљевича Великог (1462–1505).

Управо због те женидбе, кнез Иван ће се сматрати наследником Источног римског царства и у његово време се први пут јавља идеја о мисији Руског царства као општег заштитника Православља, у коме би Москва била Трећи Рим. Тако је Јеленина унука Зоја у браку са Иваном III родила великог московског кнеза Василија III Ивановича, а овај је опет био отац првог српског цара и творца велике руске империје Ивана IV Васиљевича, званог Грозни.

Овај руски владар је основао прву штампарију у Русији 1553. године, а ради јачања трговине са западном Европом, године 1584. подиже град Арханглеск. Потукао је Татаре и освојио Казањ 1552. године и Астрахан 1556. године, а затим и припојио Сибир. Наследио га је син Фјодор.

car Ivan IV — Иван Грозный. Реконструкция по черепу профессора М.Герасимова, извор: https://sr.wikipedia.org/wiki/Иван_IV_Грозни

Иван Грозни је био прворођени син тада већ старог кнеза Москве Василија II. У тренутку очеве смрти 1533. године, Иван је имао само три године. По очевој жељи, током његовог малолетства, регент постаје његова мајка Јелена Глинска. Наредних пет година она влада државом успешно, спречавајући државне ударе и побуне у земљи. Међутим, године 1538. она је отрована, а Иван у том тренутку има само осам година. Наредно цело раздобље, све до пунолетства младог кнеза, борба је за регентство између бољара династије Шујски и Белски. У тој борби они заборављају на младог кнеза, који по сопственом мишљењу живи понижавајућим животом.

Међутим, године 1546. у водећим државним круговима је дошло до закључка да је време за укидање регенства. Тада је донета одлука да се Иван IV крунише за цара. Године 1547, дана 16. јануара Иван је крунисан за цара. Заједно са тим крунисањем, Иван је требало да изабере између неколико кћери великаша своју будућу супругу. Избор је пао на Анастасију, кћи Романа, праоца династије Романов. Ово венчање је закључено 1547. године.

Поставши пунолетан, Иван одлучује да спроводи реформе, од којих је најважнија стварање првог руског парламента, који се први пут окупља 1549. године. Формира се стајаћа војска, те долази до изградње првих штампарија. Међутим, реформе нису биле довољне да би био признат за великог владара. Тако Иван креће у велики војни успех, припајајући Казански и Астрахански канат 1552. и 1556. године. Омамљен тим успесима, Иван објављује рат Литванији 1558. године како би Русија добила излаз на Балтичко море. Одлучујући тренутак ове првобитно успешне владавине на крају постаје 1564. година, када Ивана издаје један његов генерал, који прелази на страну Пољске и Литваније. На вест о томе, цар Иван се сломио, пошто је већ од пре његов породични живот био потпуна катастрофа.

Иван Грозни је сматрао од детињства да су му мајку отровали бољари, што ће се на крају показати истинитим. Његовог сина и престолонаследника Димитрија Старијег убила је наводно дадиља у другој години живота. Његова оболела супруга Анастазија је умрла 1560. године. Иван је за ту смрт оптужио бољаре и неколико њих је убио. Иванов глувонеми брат Јурај је такође умро 1560. године. Још пре та два догађаја, цар је умало умро од болести. Због таквог развоја догађаја, Иван IV 1565. године напушта Москву и објављује своју вољу да абдицира, уколико му парламент не дозволи потпуно диктаторску власт. Сви цареви захтеви су на крају прихваћени. Иван IV тим чином добија делове најбоље руске земље у своје руке, како би новцем са тих поседа финансирао властите војне снаге, које не би зависиле од других. Те групе, под називом опричници, имале су задатак да униште сваки отпор царевој владавини. Њихово највеће крвопролиће било је масовно убиство свих становника Новгорода, по Ивановом наређењу. Званична документа наводе да је убијено 1500 племића и још толико обичног народа. Као и сви кољачи, и опричници су били кукавице кад је била у питању борба са наоружаном војском. Та војска су били кримски Татари, чија је војска 1571. године победила војску опречника и запалила Москву.

Године 1573. Иван Грозни укида опречнике и забрањује спомињање њиховог имена. Године 1574. Иван Грозни абдицира и препушта престо добровољно Симеону Бекбулатовичу. Међутим, Симеон Бекбулатович му враћа власт 1576. године. Рат са Литванијом се напокон завршава мировним споразумом 1583. године. Међутим у том споразуму Москва не добија ништа. Једина територијална експанзија Русије у овом раздобљу је освајање Сибира, што Иван финансијски подржава.

Ходајући по двору 1581. године Иван Грозни је приметио жену свога сина, која се по његовом мишљењу неприлично обукла. Како би доказао шта мисли о њеној моди, Иван Грозни је удара, што готово аутоматски доводи до побачаја. Чувши за тај догађај, принц Иван се посвађао са оцем, што цара доводи у напад беса, те га удара штапом у главу. Од ударца принц Иван умире. После овога догађаја, Иван Грозни је био изузетно скрхан.

Иван Грозни у позним годинама свога живота покушава да добије још једног наследника престола, знајући да судбина његове династије виси о концу. Један од тих покушаја се догодио 1584. године, када га Борис Годунов и Богдан Белски спречавају да силује жену свога неспособнога сина Фјодора. Три дана после овога догађаја, 28. мартa 1584. године, Иван Грозни умире од последица тровања, док игра шах са Богданом Белским. После његове смрти, престо је остао његовом неспособном сину Фјодору, који је умро без деце 1598. године.