Константин Бодин

Константин Бодин је започео своју владавину као ромејски вазал, а владао је Дукљом од 1081. до 1099. године, проширивши њену територију, али и политички утицај, стекавши тако превласт међу свим српским кнезовима. Бодин је наставио дело оца Михаила, који је Дукљу јачао и осамостаљивао. Поставши господар Рашке и Дукље, Бодин је ступио у савез са царем Алексијем Комнином, у време када су се Нормани искрцали на Балканско полуострво, под вођством Роберта Гвискара 1081. године. Међутим, у бици код Драча, Бодин се повукао из борбе. Ово повлачење из борбе није трајно утицало на односе Бодина и цара Алексија Комнина. Бодинову нелојалност цар није могао да казни, јер се сам цар налазио у јако тешком положају, јер су Нормани, после заузимања Драча продрли дубоко у ромејску територију.

Konstantin_Bodin — Константин Бодин (извор: https://en.wikipedia.org/wiki/Constantine_Bodin)

Константин Бодин је имао важно место у активностима Ромеја на Балкану. Још је називан ексусијастом Диоклеје и Србије.

Дакле, повлачењем из битке, Бодин је хтео да сачува своју војску, јер је претила опасност да његов стриц, Радослав, који је управљао Травунијом и Захумљем, угрози Бодинову власт.

С обзиром на то да су Нормани својим успешним походима у пролеће 1082. године потпуно заокупили пажњу Ромејског царства, Бодин је много лакше могао да се посвети решавању унутарвладарских проблема у Дукљи, али и да се посвети даљим освајањима у унутрашљости српских земаља. Он је прво решио сукоб са Радославом исте 1082. године. У годинама које долазе за управитеље Рашке именовао је Вукана и Марка, синове његовог стрица Петрислава, а после заузимања Босне у њој устоличује свога још једног рођака Стефана.

Бодин се такође посветио и црквеним питањима, покушавајући да добије засебну архиепископију, као верско седиште. После смрти папе Григорија VII, папство се поделило. Под заштитом цара Хенрика IV, потврђен само од дела католичког света, столовао је у Риму папа Климент III. Бодин се обратио њему, а не Григоријевом наследнику Урбану II, који је тек започео понтификат. На молбу Константина Бодина – преславног краља Словена, како му је гласила титула – папа Климент је 8.јануара 1089. године издао дукљанском архиепископу Петру повељу, којом му је одобрио употребу надбискупског огртача и одредио које су му епископије подређене. Бар је тако уздигнут у ранг архиепископије, чиме је Бодин заокружио све елементе државности потребне једној краљевини у средњем веку. Границе Барске архиепископије пратиле су границе Дукље, као и вазалних држава потчињених Бодину – Босну и Рашку.

Печат Константнина Бодина који се чува у Археолошком музеју у Истанбулу на аверсу има попрсје Светог Теодора, а на реверсу Светог Ђорђа. Кружни натпис на обема странама сведочи на је печат припадао Константину, протосевасту и ексусијасту Диоклеје и Србије.

После Бодинове смрти, дукљански трон је накратко заузео његов син Михаило II. Бодиновом смрћу, Дукља губи значај који је имала за време његовог и живота његовог оца Михаила и деде Стефана Војислава. На развалинама Бодинове државе уздигнуће се нове снаге и нови владари.

Михаило I

Током Дукљанско-ромејског рата, који је трајао од 1072. до 1075, Михаило је тражио подршку у борби против Ромејског царства од Нормана.

Mihailo I Vojislavljević — Краљ Михаило I, црква светог Михаила у Стону, око 1080. (извор: https://sr.wikipedia.org/sr-https://sr.wikipedia.org/sr-ec/Михаило_Војислављевић

Трон Стефана Војислава је наследио његов син Михаило. Међутим, његовој држави и власти претила је још увек опасност од Ромејског царства. Михаило је решио тај проблем тако што се оженио сестричином цара Константина Мономаха, кћерком његове сестре Јелене, а тако је постао савезник и пријатељ Ромеја, добивши и титулу протоспатара – ова титула је била угледна, водила је порекло од звања команданта царске гарде, а титула се често давала стратезима или царским намесницима у одређеним областима.

Центар Михаилове државе био је у Котору, где је имао свој двор. Током Дукљанско-ромејског рата, који је трајао од 1072. до 1075, Михаило је тражио подршку у борби против Ромејског царства од Нормана, који су већ били заузели јужни део Италије. Вођа Нормана, Роберт Гвискар му је послао одређени број војника. Михаило није прекидао добре односе са Норманима ни након пораза од Ромејског царства 1075, већ је у априлу 1081. свог сина Бодина оженио Јаквинтом, кћерком норманског вође из Барија Архириза.

Михаило је имао синове Бодина, из првог брака, а са сестричином цара Константина Мономаха је имао још и: Доброслава, Петрислава, Нићифора и ћерку Теодору. За управитеља Рашке, Михаило је поставио свога сина Петрислава, оца потоњег великог жупана Вукана.

За време своје владавине, Михаило је покушао да реши два кључна питања – црквено уређење на територијама којима је владао, а друго питање се тицало његовог владарског положаја, односно титуле.

За Ромеје, Михаило је био само архонт и протоспатор. На основу писма папе Григорија из 1078. године, Михаило је признат од папе као краљ, јер га и сам папа назива краљем и потврђује му титулу, али му није послао краљевске инсигније. За време Михаилове владавине коначно је дошло до разлаза Рима и Цариграда 1054. године, али то у српским земљама није донело никакве промене, јер је до расцепа дошло раније, образовањем Охридске архиепископије. Највећи спољнополитички успех Михаила је то да је увео Дукљу у ред најважнијих држава, припремајући тако простор за свог сина Бодина, током чије ће владавине Дукља достићи свој политички и војни врхунац. Михаило је умро 1081. године, а сахрањен је у манастиру Светог Срђа и Ваха на реци Бојани, у којој је сахрањен и Бодин. Ова светиња је данас у рушевинама, а река је делимично однела њен олтарски део и добар део наоса.

Стефан Војислав

Цар моћних Ромеја Константин Мономах даје на знање зетском кнезу Војиславу следеће:

-Ја, пресветли и пресилни цар и властодржац моћног Ромејског царства, Константин Мономах, Божијом милошћу девети по реду, шаљем Војиславу, поглавару Зете, посланика свог са љутњом својом и иштем од њега да ме на кољенима пузећи моли за милост и да ми подложан буде. Међутим, ако неће, наређујем да сав народ те непослушне земље под сечиво мачева мојих стави. Памтиће поколења какав је гнев мој био. Тако мора да буде.

Stefan Vojislav — Стефан Војислав, извор: https://sr.wikipedia.org/wiki/Стефан_Војислав

Одговор кнеза Стефана Војислава је био следећи:

-Велика је војска Ромејског царства, а нас је мало. Борићемо се мушки, а свемогући Бог ће одлучити. Знам, ко се не бори, тога је душа одмах изгубљена. И ја, ево, сад, у десници својој већ мач свој држим.

План кнеза Стефана Војислава је био да у изненадном ноћном нападу разбије ромејску војску.

Након што су Грци опљачкали богате долине приморске Зете, на повратку су наишли на кланце око Сутормана поседнуте од Зећана. Ромејска војска се од Драча упутила према Скадру и Бару, нападајући земљу Кнеза Војислава са југа. Ромејским вазалима је било наређено да Кнеза Војислава нападну са севера. Пред јаким ромејским снагама, Војислав се повлачио избегавајући борбу и препуштајући им територију, тако да су Ромеји без борбе пролазили Дукљом, палећи, пљачкајући и робећи, улазећи све дубље и дубље у зетске кланце. Иако се није упуштао у борбу, због очигледне надмоћи Ромејске војске, Војислав је са својим снагама запосео високе врхове кланаца и чуке којима су Ромеји пролазили. Путања којом су се Ромеји враћали ишла је кроз уске пролазе које је од раније држао Стефан Војислав. План кнеза Стефана Војислава је био да у изненадном ноћном нападу разбије ромејску војску.

Када су се Ромеји зауставили и направили логор да преноће, Војислав је њиховом заповеднику послао једног Баранина, који је требало да га, као ромејски пријатељ убеди да је опкољен огромном војском и да му је боље да одмах бежи, истовремено ширећи ту вест по логору, стварајући панику међу Ромејима. Наредног дана, током ноћи, кнез Стефан Војислав је изненада напао са својим снагама на уснули ромејски логор. Напад је отпочео, како стрелама, тако и камењем које је избацивано из свих могућих справа за бацање и котрљањем великог стења на логор, уз гласну вику и дување у рогове, чиме је стваран утисак да нападача има много више него што их је заиста било. Изненадни ноћни напад, Ромеје је затекао потпуно неспремне и њихове снаге су у потпуности разбијене, чиме је Војислав извојевао велику победу.

Ромеји настрадаше ужасно. Као вихор јурнуше Срби за преплашеном гомилом, која је по грчким извештајима изгубила 40.000 војника и седам високих војсковођа. Срби су их гонили све до реке Дрима.

Pobeda Stefana Vojislava nad Grcima — Славна победа Војислава над Грцима год 1043. (литографија), извор: https://sr.wikipedia.org/wiki/Битка_код_Бара

Овом победом, Војислав је успео да сачува независност Дукље, пошто Ромејско царство више није покушавало да великим походима поврати свој суверенитет над њом. Тако је Дукља постала прва српска држава која је изборила самосталност од Ромеја, али и да прошири своју власт на околне српске кнежевине, Травунију и Захумље, који су до тада били ромејски вазали. Дукља тако постаје нови центар око кога почиње да настаје обновљена српска држава.

Отац Стефана Војислава био је Драгoмир, брат кнеза Јована Владимира и господар Травуније, а мајка му је била кћер Љутомира, жупана Рашке. Након убиства Драгoмира на острву Свети Гаврило код Котора, мајка Стефана Војислава кренула је трудна са кћерима код оца у Рашку. Међутим, њен отац Љутомир је преминуо, па је са својом мајком кренула у Босну код ујака својих. На том путу се породила у месту Брусно, у жупи Дрина. На рођењу је добио име Стефан Доброслав Војислав и био је подизан у Босни до своје петнаесте године. После тога је послат у Дубровник код своје родбине, где се оженио нећаком цара Самуила. Стефан Војислав је имао синове: Гојислава, Предимира, Михаила, Саганека и Радослава. У време смрти Стефана Војислава, његова држава, којом је владао је обухватала Травунију и Зету, као и приобални појас од Будве, преко Бара, до Скадра. Наследници Стефана Војислава ће проширити своју власт према истоку и североистоку и наметнути се као једини и водећи господари српских земаља.