Током Дукљанско-ромејског рата, који је трајао од 1072. до 1075, Михаило је тражио подршку у борби против Ромејског царства од Нормана.

Трон Стефана Војислава је наследио његов син Михаило. Међутим, његовој држави и власти претила је још увек опасност од Ромејског царства. Михаило је решио тај проблем тако што се оженио сестричином цара Константина Мономаха, кћерком његове сестре Јелене, а тако је постао савезник и пријатељ Ромеја, добивши и титулу протоспатара – ова титула је била угледна, водила је порекло од звања команданта царске гарде, а титула се често давала стратезима или царским намесницима у одређеним областима.

Центар Михаилове државе био је у Котору, где је имао свој двор. Током Дукљанско-ромејског рата, који је трајао од 1072. до 1075, Михаило је тражио подршку у борби против Ромејског царства од Нормана, који су већ били заузели јужни део Италије. Вођа Нормана, Роберт Гвискар му је послао одређени број војника. Михаило није прекидао добре односе са Норманима ни након пораза од Ромејског царства 1075, већ је у априлу 1081. свог сина Бодина оженио Јаквинтом, кћерком норманског вође из Барија Архириза.

Михаило је имао синове Бодина, из првог брака, а са сестричином цара Константина Мономаха је имао још и: Доброслава, Петрислава, Нићифора и ћерку Теодору. За управитеља Рашке, Михаило је поставио свога сина Петрислава, оца потоњег великог жупана Вукана.

За време своје владавине, Михаило је покушао да реши два кључна питања – црквено уређење на територијама којима је владао, а друго питање се тицало његовог владарског положаја, односно титуле.

За Ромеје, Михаило је био само архонт и протоспатор. На основу писма папе Григорија  из 1078. године, Михаило је признат од папе као краљ, јер га и сам папа назива краљем и потврђује му титулу, али му није послао краљевске инсигније. За време Михаилове владавине коначно је дошло до разлаза Рима и Цариграда 1054. године, али то у српским земљама није донело никакве промене, јер је до расцепа дошло раније, образовањем Охридске архиепископије. Највећи спољнополитички успех Михаила је то да је увео Дукљу у ред најважнијих држава, припремајући тако простор за свог сина Бодина, током чије ће владавине Дукља достићи свој политички и војни врхунац. Михаило је умро 1081. године, а сахрањен је у манастиру Светог Срђа и Ваха на реци Бојани, у којој је сахрањен и Бодин. Ова светиња је данас у рушевинама, а река је делимично однела њен олтарски део и добар део наоса.