XI vek – беливук

Константин Бодин је започео своју владавину као ромејски вазал, а владао је Дукљом од 1081. до 1099. године, проширивши њену територију, али и политички утицај, стекавши тако превласт међу свим српским кнезовима. Бодин је наставио дело оца Михаила, који је Дукљу јачао и осамостаљивао. Поставши господар Рашке и Дукље, Бодин је ступио у савез са царем Алексијем Комнином, у време када су се Нормани искрцали на Балканско полуострво, под вођством Роберта Гвискара 1081. године. Међутим, у бици код Драча, Бодин се повукао из борбе. Ово повлачење из борбе није трајно утицало на односе Бодина и цара Алексија Комнина. Бодинову нелојалност цар није могао да казни, јер се сам цар налазио у јако тешком положају, јер су Нормани, после заузимања Драча продрли дубоко у ромејску територију.

Konstantin_Bodin — Константин Бодин (извор: https://en.wikipedia.org/wiki/Constantine_Bodin)

Константин Бодин је имао важно место у активностима Ромеја на Балкану. Још је називан ексусијастом Диоклеје и Србије.

Дакле, повлачењем из битке, Бодин је хтео да сачува своју војску, јер је претила опасност да његов стриц, Радослав, који је управљао Травунијом и Захумљем, угрози Бодинову власт.

С обзиром на то да су Нормани својим успешним походима у пролеће 1082. године потпуно заокупили пажњу Ромејског царства, Бодин је много лакше могао да се посвети решавању унутарвладарских проблема у Дукљи, али и да се посвети даљим освајањима у унутрашљости српских земаља. Он је прво решио сукоб са Радославом исте 1082. године. У годинама које долазе за управитеље Рашке именовао је Вукана и Марка, синове његовог стрица Петрислава, а после заузимања Босне у њој устоличује свога још једног рођака Стефана.

Бодин се такође посветио и црквеним питањима, покушавајући да добије засебну архиепископију, као верско седиште. После смрти папе Григорија VII, папство се поделило. Под заштитом цара Хенрика IV, потврђен само од дела католичког света, столовао је у Риму папа Климент III. Бодин се обратио њему, а не Григоријевом наследнику Урбану II, који је тек започео понтификат. На молбу Константина Бодина – преславног краља Словена, како му је гласила титула – папа Климент је 8.јануара 1089. године издао дукљанском архиепископу Петру повељу, којом му је одобрио употребу надбискупског огртача и одредио које су му епископије подређене. Бар је тако уздигнут у ранг архиепископије, чиме је Бодин заокружио све елементе државности потребне једној краљевини у средњем веку. Границе Барске архиепископије пратиле су границе Дукље, као и вазалних држава потчињених Бодину – Босну и Рашку.

Печат Константнина Бодина који се чува у Археолошком музеју у Истанбулу на аверсу има попрсје Светог Теодора, а на реверсу Светог Ђорђа. Кружни натпис на обема странама сведочи на је печат припадао Константину, протосевасту и ексусијасту Диоклеје и Србије.

После Бодинове смрти, дукљански трон је накратко заузео његов син Михаило II. Бодиновом смрћу, Дукља губи значај који је имала за време његовог и живота његовог оца Михаила и деде Стефана Војислава. На развалинама Бодинове државе уздигнуће се нове снаге и нови владари.

Током Дукљанско-ромејског рата, који је трајао од 1072. до 1075, Михаило је тражио подршку у борби против Ромејског царства од Нормана.

Mihailo I Vojislavljević — Краљ Михаило I, црква светог Михаила у Стону, око 1080. (извор: https://sr.wikipedia.org/sr-https://sr.wikipedia.org/sr-ec/Михаило_Војислављевић

Трон Стефана Војислава је наследио његов син Михаило. Међутим, његовој држави и власти претила је још увек опасност од Ромејског царства. Михаило је решио тај проблем тако што се оженио сестричином цара Константина Мономаха, кћерком његове сестре Јелене, а тако је постао савезник и пријатељ Ромеја, добивши и титулу протоспатара – ова титула је била угледна, водила је порекло од звања команданта царске гарде, а титула се често давала стратезима или царским намесницима у одређеним областима.

Центар Михаилове државе био је у Котору, где је имао свој двор. Током Дукљанско-ромејског рата, који је трајао од 1072. до 1075, Михаило је тражио подршку у борби против Ромејског царства од Нормана, који су већ били заузели јужни део Италије. Вођа Нормана, Роберт Гвискар му је послао одређени број војника. Михаило није прекидао добре односе са Норманима ни након пораза од Ромејског царства 1075, већ је у априлу 1081. свог сина Бодина оженио Јаквинтом, кћерком норманског вође из Барија Архириза.

Михаило је имао синове Бодина, из првог брака, а са сестричином цара Константина Мономаха је имао још и: Доброслава, Петрислава, Нићифора и ћерку Теодору. За управитеља Рашке, Михаило је поставио свога сина Петрислава, оца потоњег великог жупана Вукана.

За време своје владавине, Михаило је покушао да реши два кључна питања – црквено уређење на територијама којима је владао, а друго питање се тицало његовог владарског положаја, односно титуле.

За Ромеје, Михаило је био само архонт и протоспатор. На основу писма папе Григорија из 1078. године, Михаило је признат од папе као краљ, јер га и сам папа назива краљем и потврђује му титулу, али му није послао краљевске инсигније. За време Михаилове владавине коначно је дошло до разлаза Рима и Цариграда 1054. године, али то у српским земљама није донело никакве промене, јер је до расцепа дошло раније, образовањем Охридске архиепископије. Највећи спољнополитички успех Михаила је то да је увео Дукљу у ред најважнијих држава, припремајући тако простор за свог сина Бодина, током чије ће владавине Дукља достићи свој политички и војни врхунац. Михаило је умро 1081. године, а сахрањен је у манастиру Светог Срђа и Ваха на реци Бојани, у којој је сахрањен и Бодин. Ова светиња је данас у рушевинама, а река је делимично однела њен олтарски део и добар део наоса.