Цар моћних Ромеја Константин Мономах даје на знање зетском кнезу Војиславу следеће:

-Ја, пресветли и пресилни цар и властодржац моћног Ромејског царства, Константин Мономах, Божијом милошћу девети по реду, шаљем Војиславу, поглавару Зете, посланика свог са љутњом својом и иштем од њега да ме на кољенима пузећи моли за милост и да ми подложан буде. Међутим, ако неће, наређујем да сав народ те непослушне земље под сечиво мачева мојих стави. Памтиће поколења какав је гнев мој био. Тако мора да буде.

Одговор кнеза Стефана Војислава је био следећи:

-Велика је војска Ромејског царства, а нас је мало. Борићемо се мушки, а свемогући Бог ће одлучити. Знам, ко се не бори, тога је душа одмах изгубљена. И ја, ево, сад, у десници својој већ мач свој држим.

План кнеза Стефана Војислава је био да у изненадном ноћном нападу разбије ромејску војску.

Након што су Грци опљачкали богате долине приморске Зете, на повратку су наишли на кланце око Сутормана поседнуте од Зећана. Ромејска војска се од Драча упутила према Скадру и Бару, нападајући земљу Кнеза Војислава са југа. Ромејским вазалима је било наређено да Кнеза Војислава нападну са севера. Пред јаким ромејским снагама, Војислав се повлачио избегавајући борбу и препуштајући им територију, тако да су Ромеји без борбе пролазили Дукљом, палећи, пљачкајући и робећи, улазећи све дубље и дубље у зетске кланце. Иако се није упуштао у борбу, због очигледне надмоћи Ромејске војске, Војислав је са својим снагама запосео високе врхове кланаца и чуке којима су Ромеји пролазили. Путања којом су се Ромеји враћали ишла је кроз уске пролазе које је од раније држао Стефан Војислав. План кнеза Стефана Војислава је био да у изненадном ноћном нападу разбије ромејску војску.

Када су се Ромеји зауставили и направили логор да преноће, Војислав је њиховом заповеднику послао једног Баранина, који је требало да га, као ромејски пријатељ убеди да је опкољен огромном војском и да му је боље да одмах бежи, истовремено ширећи ту вест по логору, стварајући панику међу Ромејима. Наредног дана, током ноћи, кнез Стефан Војислав је изненада напао са својим снагама на уснули ромејски логор. Напад је отпочео, како стрелама, тако и камењем које је избацивано из свих могућих справа за бацање и котрљањем великог стења на логор, уз гласну вику и дување у рогове, чиме је стваран утисак да нападача има много више него што их је заиста било. Изненадни ноћни напад, Ромеје је затекао потпуно неспремне и њихове снаге су у потпуности разбијене, чиме је Војислав извојевао велику победу.

Ромеји настрадаше ужасно. Као вихор јурнуше Срби за преплашеном гомилом, која је по грчким извештајима изгубила 40.000 војника и седам високих војсковођа. Срби су их гонили све до реке Дрима.

Овом победом, Војислав је успео да сачува независност Дукље, пошто Ромејско царство више није покушавало да великим походима поврати свој суверенитет над њом. Тако је Дукља постала прва српска држава која је изборила самосталност од Ромеја, али и да прошири своју власт на околне српске кнежевине, Травунију и Захумље, који су до тада били ромејски вазали. Дукља тако постаје нови центар око кога почиње да настаје обновљена српска држава.

Отац Стефана Војислава био је Драгoмир, брат кнеза Јована Владимира и господар Травуније, а мајка му је била кћер Љутомира, жупана Рашке. Након убиства Драгoмира на острву Свети Гаврило код Котора, мајка Стефана Војислава кренула је трудна са кћерима код оца у Рашку. Међутим, њен отац Љутомир је преминуо, па је са својом мајком кренула у Босну код ујака својих. На том путу се породила у месту Брусно, у жупи Дрина. На рођењу је добио име Стефан Доброслав Војислав и био је подизан у Босни до своје петнаесте године. После тога је послат у Дубровник код своје родбине, где се оженио нећаком цара Самуила. Стефан Војислав је имао синове: Гојислава, Предимира, Михаила, Саганека и Радослава. У време смрти Стефана Војислава, његова држава, којом је владао је обухватала Травунију и Зету, као и приобални појас од Будве, преко Бара, до Скадра. Наследници Стефана Војислава ће проширити своју власт према истоку и североистоку и наметнути се као једини и водећи господари српских земаља.