Константин Дејановић Драгаш, је био српски велможа, који је у другој половини XIV века владао деловима данашње североисточне Северне Македоније, југоисточне централне Србије и Југозападне Бугарске. Био је син севастократора Дејана и Теодоре Немањић, сестре цара Душана. Константинова кћерка Јелена Дејановић Драгаш се 1392. године удала за ромејског цара Манојла II Палеолога, и била је мајка два последња Ромејска цара – Јована VIII и Константина XI. Јелена је такође са ромејским царем Манојлем II родила и најмлађег сина Тому, који је био последњи Морејски деспот (ромејска држава на Пелопонезу у Атици, која је последња пала под Турке). Тома је непосредно пре пада Мореје 1460. године напустио државу и са својом супругом Катаријом Захаријом и са породицом отишао у Рим. Његова кћерка Зоја (Софија) ће се 1472. године удати за московског кнеза Ивана III Васиљевича Великог (1462–1505).

Управо због те женидбе, кнез Иван ће се сматрати наследником Источног римског царства и у његово време се први пут јавља идеја о мисији Руског царства као општег заштитника Православља, у коме би Москва била Трећи Рим. Тако је Јеленина унука Зоја у браку са Иваном III родила великог московског кнеза Василија III Ивановича, а овај је опет био отац првог српског цара и творца велике руске империје Ивана IV Васиљевича, званог Грозни.

Овај руски владар је основао прву штампарију у Русији 1553. године, а ради јачања трговине са западном Европом, године 1584. подиже град Арханглеск. Потукао је Татаре и освојио Казањ 1552. године и Астрахан 1556. године, а затим и припојио Сибир. Наследио га је син Фјодор.

Иван Грозни је био прворођени син тада већ старог кнеза Москве Василија II. У тренутку очеве смрти 1533. године, Иван је имао само три године. По очевој жељи, током његовог малолетства, регент постаје његова мајка Јелена Глинска. Наредних пет година она влада државом успешно, спречавајући државне ударе и побуне у земљи. Међутим, године 1538. она је отрована, а Иван у том тренутку има само осам година. Наредно цело раздобље, све до пунолетства младог кнеза, борба је за регентство између бољара династије Шујски и Белски. У тој борби они заборављају на младог кнеза, који по сопственом мишљењу живи понижавајућим животом.

Међутим, године 1546. у водећим државним круговима је дошло до закључка да је време за укидање регенства. Тада је донета одлука да се Иван IV крунише за цара. Године 1547, дана 16. јануара Иван је крунисан за цара. Заједно са тим крунисањем, Иван је требало да изабере између неколико кћери великаша своју будућу супругу. Избор је пао на Анастасију, кћи Романа, праоца династије Романов. Ово венчање је закључено 1547. године.

Поставши пунолетан, Иван одлучује да спроводи реформе, од којих је најважнија стварање првог руског парламента, који се први пут окупља 1549. године. Формира се стајаћа војска, те долази до изградње првих штампарија. Међутим, реформе нису биле довољне да би био признат за великог владара. Тако Иван креће у велики војни успех, припајајући Казански и Астрахански канат 1552. и 1556. године. Омамљен тим успесима, Иван објављује рат Литванији 1558. године како би Русија добила излаз на Балтичко море. Одлучујући тренутак ове првобитно успешне владавине на крају постаје 1564. година, када Ивана издаје један његов генерал, који прелази на страну Пољске и Литваније. На вест о томе, цар Иван се сломио, пошто је већ од пре његов породични живот био потпуна катастрофа.

Иван Грозни је сматрао од детињства да су му мајку отровали бољари, што ће се на крају показати истинитим. Његовог сина и престолонаследника Димитрија Старијег убила је наводно дадиља у другој години живота. Његова оболела супруга Анастазија је умрла 1560. године. Иван је за ту смрт оптужио бољаре и неколико њих је убио. Иванов глувонеми брат Јурај је такође умро 1560. године. Још пре та два догађаја, цар је умало умро од болести. Због таквог развоја догађаја, Иван IV 1565. године напушта Москву и објављује своју вољу да абдицира, уколико му парламент не дозволи потпуно диктаторску власт. Сви цареви захтеви су на крају прихваћени. Иван IV тим чином добија делове најбоље руске земље у своје руке, како би новцем са тих поседа финансирао властите војне снаге, које не би зависиле од других. Те групе, под називом опричници, имале су задатак да униште сваки отпор царевој владавини. Њихово највеће крвопролиће било је масовно убиство свих становника Новгорода, по Ивановом наређењу. Званична документа наводе да је убијено 1500 племића и још толико обичног народа. Као и сви кољачи, и опричници су били кукавице кад је била у питању борба са наоружаном војском. Та војска су били кримски Татари, чија је војска 1571. године победила војску опречника и запалила Москву.

Године 1573. Иван Грозни укида опречнике и забрањује спомињање њиховог имена. Године 1574. Иван Грозни абдицира и препушта престо добровољно Симеону Бекбулатовичу. Међутим, Симеон Бекбулатович му враћа власт 1576. године. Рат са Литванијом се напокон завршава мировним споразумом 1583. године. Међутим у том споразуму Москва не добија ништа. Једина територијална експанзија Русије у овом раздобљу је освајање Сибира, што Иван финансијски подржава.

Ходајући по двору 1581. године Иван Грозни је приметио жену свога сина, која се по његовом мишљењу неприлично обукла. Како би доказао шта мисли о њеној моди, Иван Грозни је удара, што готово аутоматски доводи до побачаја. Чувши за тај догађај, принц Иван се посвађао са оцем, што цара доводи у напад беса, те га удара штапом у главу. Од ударца принц Иван умире. После овога догађаја, Иван Грозни је био изузетно скрхан.

Иван Грозни у позним годинама свога живота покушава да добије још једног наследника престола, знајући да судбина његове династије виси о концу. Један од тих покушаја се догодио 1584. године, када га Борис Годунов и Богдан Белски спречавају да силује жену свога неспособнога сина Фјодора. Три дана после овога догађаја, 28. мартa 1584. године, Иван Грозни умире од последица тровања, док игра шах са Богданом Белским. После његове смрти, престо је остао његовом неспособном сину Фјодору, који је умро без деце 1598. године.