Флавије Галерије Валерије Ликинијан је рођен око 250. године. и био је император од 308. до 324. године н. е. када га је Константин збацио и убио. Ликиније води порекло од дачког племена Трибала. Трибалима Ромеји називају Србе. Ликиније је био пријатељ цара Галерија, којег је пратио у његовој експедицији против Персијанаца. После смрти Севера II, Галерије је уздигао Ликинија на ранг августа на западу. Године 308. Ликиније је добио управу над Илириком, Тракијом и Панонијом. Након Галеријеве смрти 311. године Ликиније је власт над читавим царством поделио са Максимином Дајом. Хелеспонт и Босфор су биле границе два царства.

Ликиније се 313. године жени са Флавијом Јулијом Констанцијом, полусестром Константина Великог. До брака је дошло у Милану и том приликом су цареви Константин и Ликиније издали едикт којима су хришћанима вратили конфисковану имовину. Исте године, Ликиније је победио Максимина Дају и прогласио се за цара на истоку, док је његов шурак, Константин Велики, имао врховну власт на западу.

Цар Ликиније је био немилосрдан и бруталан владар. Владар назван  Мучитељ,  јер је био суров. Његова престоница је била у Сирмијуму, данашњој Сремској Митровици.

Ликиније се 316. године ставио на страну Басијана против Константина Великог. Када је његов поступак постао познат, дошло је до грађанског рата у коме је Ликиније доживео пораз у Панонији код Цибале – данашњи Осијек. Међутим, после многих преокрета у рату, долази до мира 317. године у Сердики – данашњој Софији. Ликиније је тим миром остао без свих европских поседа, осим Тракије.

Константин Велики покреће нови рат против Ликинија 324. године, након што су се односи између два цара погоршавали од 320. године. Након једног поморског пораза, дошло је до одлучне битке близу Халкедона, 18. септембра 324. године. Ликиније је био заробљен и одведен у кућни притвор. Ипак, када је покушао да дигне устанак, Константин Велики је наредио да буде убијен. Ликиније је убијен заједно са својим малолетним, старијим сином Ликинијем II.

Ликиније је са Констанцијом имао још једног сина – Уроша Белог у историји познат као Бели Урош. Овај млађи син после очеве смрти бежећи од Константинове руке одлази у племе Ликина, на подручју данашње Херцеговине, тачније у Попово поље, како се данас зове тај део на истоку Херцеговине, одакле је родом био његов отац. Овај Ликинијев син, Бели Урош је предак потоњих владарских српских породица – све до Немањића, што потврђују многи стари летописи.

Карловачки родослов: – Глагољут истини списатељи јако Ликинију Србину бити родом, Јелину мудрованијем и сва србска идолу служаше Дагону. Од суду и Дагони и Даки именујт се Сера зе Србље.

Константинов родослов: – Овај Ликиније, беше далматински господин, родом Србин и роди од Константије сина Белу Уроша.

Пајсијев родослов: – По среде ће их царствујушу Ликинију муцитељу северними и западними странами, језе Србин јесте.

Општи лист патријаршије Пећке: – Овај Ликиније је имао сина који после смрти Ликинија бежи из некада славног града Сирмијума, преко Босне, одлази у Захумље и отечество свога оца Ликинија. Лоза која је од њега водила, дала је благочестивог цара нашег Немању, који се у монаштву прозвао Симон.

Руварчев летопис: – Цар Константин пошаље своје војнике, који Ликинију одсекоше главу. Син Ликинијев Бели Урош виде велики страх и ужас и побеже у тврду западну страну у Захумску земљу и тамо је порастао.

Први родослов Немањића сачинио је Константин Филозоф, биограф Стефана Лазаревића. У српској и руској биографији у XIV и XV веку постојала је само једна мисао: Немањићи воде порекло од Ликинија и Констанције – кћерке Константина Хлора и полусестре Константина Великог.