Српски мач је имао лака улегнућа по бочним ивицама и горњој површини, а на средини је био проширен. На дршци је имао хоризонталну овалну јабуку, а крсница је благо повијена наниже.

У средњем веку је постојало активно и пасивно оружје. Активно оружје је служило за напад, а пасивно, у које спадају штит, шлем и оклоп,служи ради одбране од нападача. Активно оружје су мач, копље, буздован, бојна секира итд. Такође, постојале су две основне врсте мачева, које су временом и праксом трпеле одређене корекције. Прва врста су дугачки и тешки мачеви, који се користе са обе руке. Друга врста су краћи и тањи мачеви, који се користе за борбу са једном руком. У доба Немањића и њихових претходника користили су се тешки мачеви који су држани са обе руке, а јабука на крају дршке је служила да мач из руке не оспадне од силине ударца.

Мач модела скијавоне (српски мач) био је јако цењен у Европи XVI века. Одликује га балчак, који се завршава такозваном мачијом главом, штитник за целу руку и уски жљебови по средини. Мач је једносекли, а при врху обострано наоштрен. Ово оружје настало је од мача који је кован и рађен у тадашњој Рашкој. Српски штитник био је једноставнији, крстаст, повијених кракова на доле.

Српски мач је имао лака улегнућа по бочним ивицама и горњој површини, а на средини је био проширен. На дршци је имао хоризонталну овалну јабуку, а крсница је благо повијена наниже.

После пада Србије крајем XV и почетком XVI века производњу ових мачева, у мало измењеном облику, преизимају Венеција и градови у Далмацији, а носе их сви становници источне обале Јадрана. Најлепши примерци ових мачева данас се могу видети у Дуждовој палати у Венецији као чувени и популарни скијавоне мачеви – то јесте српски мачеви или, како кажу, словенски.