Смрћу краља Филипа Великог, започела је владавина његовог сина, Александра III Карановића, који се у историји најчешће помиње као – Александар Велики.

• Александар, као и његов отац Филип, није био Грк, он је био Македонац и Епирац. Епирци нису имали ничега грчког. Били су сродни Илирима! – Џорџ Грот, енглески историчар.

• … од Лесандра Србљанина врх свијех цара, цара славна. – Иван Гундулић, Еп о Осман-паши.

• Александар, ки би од Србљих краљ, и ки за тим вас свит доби, и зва се велики! – Ханибал Луцић, песма У похвалу града Дубровника.

Оснивач династије краљева, којој су припадали Филип Македонски и Александар Велики био  је Каран (од њега Карановић). Каран потиче од краља Темена. Краљ Темен је заједно са још двојицом доранских вођа, напао и освојио микенски Пелепонез. Потом је плен подељен, тако да је Темен добио Аргос. Након Теменове смрти, његови синови су међусобно заратили, а на крају је победио Федон, који је протерао браћу. Један од браће је био и Каран, који је отишао по савет у пророчиште Делфи, а тамо су му рекли да оснује краљевство, тамо где се налази много дивљачи и коза. Каран је отишао и нашао такво место и тамо основао град Ајге, данас познат као Вергина.

Смрћу краља Филипа Великог, започела је владавина његовог сина, Александра III Карановића, који се у историји најчешће помиње као – Александар Велики. Може се рећи да је он заиста био велики и највећи од свих владара у српској историји и историји човечанства. Појава ове изузетне личности и под исто тако изузетним околностима, даје смер току људске цивилизације и историје и оставља на њој свој вечни печат.

Био је 21. јул 356. године, пре Христа, када су два орла слетела на кров двора у Пели, најављујући, на сам дан Александровог рођења, његово будуће царство. Краљ Филип је тог дана славио војну победу над „Грцима” у Пољидеју и ту је примио вест да је његов војвода Парменион победио у старој српској Дарданији и да су краљевски коњи победили на Олимпијским играма. Француски ренесансни писац Жак Амјо, који је живео од 1513. до 1593. године, преводилац Плутарха и неких других „грчких” писаца и један од најученијих људи свога времена, назива све Дардане и Илире – Словенима. Изгледа као да су сами догађаји, овом троструком победом хтели да обележе дан рођења највећег освајача, кога ће свет икад видети.

Мајка Филипа Великог, Јевридика била је кћерка илирског (српског) краља Ира, а Олимпија, мајка Александрова, била је кћерка Неотоломеја, краља од Молоса и била је пореклом од лозе Ахилове. Ове две жене, дадоше Карановићима два велика краља. Први који су се бринули о младом принцу, осим његових родитеља, били су лекар Филип и дадиља Јаника, која је била из српске племићке породице Дропића. Главни васпитач младог принца био је Леонид, један од врло угледних српских племића. Леонид је имао пресудан утицај на Александра, којег је подвргнуо дисциплини, научном самопрегору и издржљивости.

По навршеној тринаестој години, Александар је, као и други племићки синови, ушао у школу пажева. У школи пажева, како „Грци” називају – ефебима, било је више предавача, а цела школа је била у надлежности српског војводе Антипа. Један од предавача у тој школи био је и Аристотел. Школа се налазила у Миази. Смештена је била у краљевом замку, крај познатог Вилиног храма. Предавања су се ту одржавала само у време мира, а у време рата, пажеви су ишли заједно са војском на практичну обуку. У школи је било, заједно са Александром, око 20 пажева и неки од њих су врло познате историјске личности: Селеук, Никанор, Лавонато и Марсија. После школе пажева, у којој је провео три године, Александар је постављен уз војводу Антипу, који је имао улогу канцелара. Александров политички учитељ био је краљ Филип лично. Још као млад, Александар је показивао смисао за политику и интересовао се за стање у другим земљама.

Извесни тесалски трговац, Филонико из Фарсала купио је у Мезији младог и бесног коња, који је показивао изузетне квалитете и понудио га на продају краљу Филипу. Краљеви коњушари су оценили да је овај коњ превише дивљи, да просто није употребљив. Александру се, међутим, допао овај коњ и тражио је да проба да га укроти. Како Филип није веровао у Александров успех, Александар се опкладио са оцем у тражену цену за коња. Поставио је коња према сунцу, узјахао га и после неколико минута овладао је њиме. Глава овог коња је личила на главу бика, па су га назвали Букефал (Бикоглав). Александар је јахао овог коња у свим бојевима, све до Индије, а на путовањима би га чувао одморног за бојеве и јахао је на другим коњима. Александар и овај коњ су имали прво заједничко, ратно крштење, у време када је Филип опседао Визант; оставио је Александра да управља краљевином у његовом одсуству, под надзором војводе Антипе. У то време, када је Александар имао свега 16 година, побунило се српско племе Медара у Мезији, па је млади принц, заједно са својим саветником, покренуо војску против њих. После брзог гушења побуне и успостављања реда, Александар је утврдио један град у Мезији и дао му име Александровград.

У време Херонејског боја, 338. године пре Христа, Александар је имао 18 година и тада је водио лево крило српске војске, уз помоћ неколико српских војсковођа. И баш на овом крилу српске војске постављена је већина коњице, то јесте, главна ударна снага (групни јуриш коњице).

Своје слободно време, Александар никад није проводио узалуд, ако ништа није учио, радио би телесне вежбе. Много је волео музику и знао је лепо да свира. Александар је био врло леп, лепо развијен, изразитобеле боје коже, плаве таласасте косе и смеђих очију. Поглед му је био продоран, али пријатан, мало орловски нос и глава накривљена на леву страну.

Каријски краљ Пиксодар настојао је да склопи мир са Филипом, да би се лакше одупро персијском притиску, па је понудио своју кћерку Филиповом ванбрачном сину, Архидају. Александар, који се бојао за своје наследство, помислио је да би му ово могло шкодити и послао је глумца Тесала у Карију, са поруком Пиксодару да не даје кћерку за глупог копиљана, када је он, Александар спреман да је ожени. Када је краљ Филип сазнао за ову Александрову несмотреност, оштро га је изгрдио, рекавши му: Ти би био недостојан свога високог порекла, своје среће и позива, ако те не би било срамота да доведеш кући каријску кнегињу, чији је отац вазал једног страног цара.

После овога, Филип је протерао са двора Александрове пријатеље, који су га наговорили на овај поступак: Филоту, Харпала, Неарка, Толомеја Лагића и браћу Фригија и Лавомеда.

Александар је наследио свога оца, Филипа на престолу, када је имао свега 20 година. Већину владајућих година, провео је на војној кампањи, без преседана, кроз Азију и североисточну Африку, и створио је једно од највећих царстава, када је имао 30 година. Александар је био непоражен у бојевима и широко се сматра једним од најуспешнијих војних команданата историје. Александрова војска је највише регрутована у Македонији, Тракији, Пеонији и Илирији.

Побеђивао је више пута већу персијску војску, цара Дарија. У бици код Иса, Александар је са елитном јединицом коњаника напао персијски центар, где се налазио цар Дарије (групни јуриш коњице). Када је цар Дарије побегао са бојног поља, то је изазвало панику у Персијским редовима и тешки пораз. Када је Александар прешао Еуфрат и Тигар, персијски цар Дарије је поново окупио огромну војску. Планирао је да победи македонску војску са вишеструко бројније персијске војске. Дарије је чекао Александра у равници код Гаугамеле, 331. године пре Христа. На исти начин, групним јуришем коњице, Александар поново побеђује персијску војску. Дарије III је успео да побегне поново, а Александар је крајем 331. године пре Христа заузео Вавилон.

Александар Велики је умро 10. јуна 323. године пре Христа, у Вавилону. У доба смрти имао је 32 године. Александар је десет дана пре смрти приредио велику гозбу, а након целе ноћи на гозби, отишао је на пијанку код Медија из Ларисе. Након целодневне пијанке, почела га је трести грозница, која се погоршавала, све док више није могао да говори и на крају је умро. Александар је требало да буде сахрањен у Еги (Вергини) у Македонији. Птоломеј Сотер је пресрео са војском, у Сирији, колону са Александровим телом, те је тело одвукао у Египат. У прво време Александрово тело је било у Мемфису, а касније и у Александрији.

Данас се тачно незна где је гроб Александра Великог. Сваки траг му се изгубио после сахране у Александрији, одакле су га пренели на непознату локацију. Пророк Аристандер, прорекао је да ће земља где положе Александрово тело бити просперитетна и никад је нико неће моћи освојити.