Турци су извели ноћни, коњички напад на српски логор у у метежу који је завладао убили српске вође и потпуно разбили војску Мрњавчевића.

Косовска битка остала је као велики и болни ожиљак у колективном памћењу српског народа. Косовска битка није била толико судбоносна и погубна по српски народ као Маричка битка, која се збила 18 година раније. После Косовске битке, Србија јесте у вазалном односу према Турској, али Србија после Косовске битке остаје држава још целих седамдесет година, све до пада тврђаве Смедерево 1459. године. Маричка битка је ипак одлучила судбину српске средњовековне државе. У поразу на Марици уништена је готово цела српска војска, којом су располагала браћа Вукашин и Угљеша Мрњавчевић. Поређења ради, у поразу на Марици, српска војска је бројала око 66 000 војника, док је на Косову српска војска бројала око 30 000 војника, а готово дупло мању силу су окупили краљ Стефан Дечански и његов син млади крањ Душан у битци код Велбужда.

У бици на Марици 26. септембра 1371. године тешко је страдала војска Вукашина и Угљеше Мрњавчевића, а њих двојица су погинула. Сматра се да је војска Мрњавчевића била најјача војна сила после Турака на Балкану. Циљ браће Мрњавчевић је био да се заузме Дринопоље и да се турске снаге на Балкану, под командом беглер-бега Лале-Шахина протерају из Румелије (Источно римско царство) у Анадолију (Мала Азија). Маричка битка била је праћена дуготрајним пљачкашким упадима, победом охрабрених Турака. У време тих пљачки је умро цар Стефан Урош V. Турске снаге, иако малобројније, победиле су српску војску Мрњавчевића, првенствено због боље тактике. Турци су извели ноћни, коњички напад на српски логор у у метежу који је завладао убили српске вође и потпуно разбили војску Мрњавчевића. Убрзо након те битке, Турци су заузели утврђене градове – Дарму, Кавалу и Серес, заправо целу источну Македонију. Вукашина је наследио његов син Марко, познатији као Краљевић Марко, али није успео одржати српске поседе и недуго након битке постао је турски вазал. Ова битка представља почетак освајања територије Романије – крајева којим је владао цар Душан.

-Кад се Бог разгневи на хришћане западних страна, подиже деспот Угљеша све српске војнике и брата свога Вукашина краља и пођоше у Маћедонију на изгнање Турака, не просудивши да нико није могућан насупрот стати Божијем гневу. Њих, дакле, не изгнашенего сами од њих бише убијени, и онда њихове кости падоше, и осташе непогребене, и велико мноштво њих умре од оштра мача, неки беше одведени у ропство, а неки од њих, избегавши, и дођоше.

Записи монаха Исаије