Сопоћани се налазе недалеко од Новог Пазара, 16 километара западно уз ток реке Рашке. Назив Сопоћани, манастир је добио по старосрпској речи – сопот – што значи извор. Манастир је подигао краљ Урош I 1260. године, као своју задужбину.

Историчарка уметности Мери Софи Делпеш је 1994. године посетила Сопоћане и о Сопоћаним је рекла следеће:

-Ниједан авион, космички брод или ракета не могу вас одвести у такве висине у какве вас воде фреске на зидовима српског манастира Сопоћани. Али, за то није довољно да купите карту, морате да очистите душу и омекшате своје срце.

Представа фреске Успеније пресвете Богородице, која се налази у манастирској цркви Свете Тројице, на изложби у Паризу 1961. године проглашена је за најлепшу фреску средњег века. Најлепше фреске у манастиру су осликане у другој половини XIII века и убрајају се у највише домете уметности тог периода. У централном делу манастира су најстарије фреске из периода између 1263. и 1268. године, које се сматрају, не само врхунцем српског већ и европског фреско-сликарства тог доба. Јачина и лепота покрета, јасне боје и засенчене композиције фресака манастира Сопоћани оживљава дух класичне старине и представља претечу италијанске ренесансе.

Изузетна сликарска остварења су допринела да манастир Сопоћани буде 1979. године уврштен у УНЕСКО светску културну баштину заштићених споменика као спој западноевропских и византијских утицаја.

Манастир Сопоћани представља изванредан примерак рашке градитељске школе. Манастирска црква Свете Тројице представља тип једнообразне базилике са кубетом и пространом олтарском апсидом, а касније је дозидана припрата са високом троспратном кулом са звоником. Црква је зидана тесаном сигом, са елементима који указују на романски стил градње. Портали и прозори манастира Сопоћани су израђени од камена.

Манастир Сопоћани је краљ Урош I наменио себи за гробно место, али пре него што је он сахрањен у манастиру, ту је сахрањена његова мајка, Ана Дандоло. Слика њене смрти репрезентативно је приказана на северном зиду припрате. Портрети краља Уроша I, Стефана Првовенчаног, Светог Симеона Немање, Драгутина и Милутина, приказани су у главном делу храма. Портрет краљеве породице, са супругом Јеленом Анжујском, рођаком француског краља, спадају међу најлепше сачуване портрете у фреско-сликарству тог доба. Од посебног историјског и уметничког значаја су фреске са сценама из живота Светог Симеона Немање, у њему посвећеној капели, као и оне са приказом догађаја из живота Светог Саве.