Деса

За Десу се сматра да је рођен између 1115. и 1120. године. Његово име у то време, посебно у Далмацији није био редак случај, а најчешће је бележено у свом основном облику – Десислав. Био је најмлађи син Великог Жупана Уроша I и владао је Травунијом и делом Зете. После смрти Уроша II Примислава, трон Србије је остао упражњен, па је цар Манојло исти понудио прво Белошу, али овај се задржао само кратко, после чега се враћа у Угарску. Цар Манојло потом додељује рашки трон Деси 1161. године.

Када је Манојло 1165. године дошао у Ниш, Деса је позван да објасни своје везе са Угарском. Схвативши да над њим виси опасност, Деса покрену своју војску и стиже у логор Ромеја. Цар га благонаклоно прими и даде му одговарајуће почасти. Увидевши да му се ништа страшно није десило, Деса се осили и осмисли како ће још више напакостити Ромејима. Ипак, ту намеру чувао је у тајности. Мало касније стигоше цару посланици пеонског народа. Када случајно сретоше Десу, упиташе га како му је, он отворено одговори да је стекао благонаклоност њиховог краља, јасно га називајући господарем. Чувши то, Манојло не чекавши више, сазва суд, па кад му доказа кривицу стави га у притвор. Око његовог шатора ископао је шанац и тамо да чуваше царева гарда. Мало касније, цар Манојло послао је Десу у Цариград да га тамо затворе, у дворски затвор. Међутим, Деса се касније избавља из заробљеништва и умире у Требињу, где и данас почива његово тело у манастиру Светог Петра у Пољу.

Урош II Примислав

Урош II Примислав је дошао на трон 1145. године, наследивши свога оца Уроша I. Његов млађи брат Десa је пре краја владавине Уроша I био постављен за господара Травуније и Зете 1144. године.

Рашка је под владавином Уроша II и његовог брата Десе наставила притисак на Дукљу, која је у то време била савезник Ромејског царства. Овакви смели потези Уроша II и Десе били су плод подршке коју су добијали од Угарске, где је њихов рођени брат Белош на угарском двору имао велики утицај. Белош је био главни васпитач и тутор принца Гезе – сина угарског краља Беле и српске принцезе Јелене. Слепи угарски краљ Бела ће умрети 1141. године, а Јелена и Белош постаће регенти младом принцу Гези. Белошев утицај и моћ на угарском двору достићи ће врхунац 1145, када он постаје палатин, прва личност на двору после краља.

Ромејски цар Манојло је због дешавања у Рашкој и Дукљи одустао од своје инвазије на Сицилију и кренуо је на Србију. Манојло је био изузетан ратники веома храбар цар са којим су српски владари морали да се носе више од три деценије – од Уроша II па све до Стефана Немање у чије доба Манојло умире.УрошII, сазнавши за покрете ромејских трупа брзо се повукао у планине. Цар Манојло је разорио тврђаву Рас и све успут опустошио. Манојло је кренуо у потеру за Урошем, али је овај побегао преко планинских превоја. Спаљивањем двора Уроша II завршен је поход на Србију.

Међутим, Манојло је наредне 1150. године поново кренуо на Србе са још већом војском. Ромејским војним одредима није пошло за руком да спрече спајање српских и угарских трупа. Иако је почео да пада снег, што би значило да се војска повуче у утврђена, Ромеји се нису повукли. Жупан Урош II је наредио да се одлучан напад изведе код реке Таре 1150. године. Била је то највећа битка у Србији у XII веку. Битка је била крвава и тешка, водила се борбом прса у прса и до самог краја је била неизвесна. Поред Срба, које је предводио Урош II и ромејске војске коју је предводио Манојло, учествовали су и одреди из Угарске.

Урош је, схвативши да је битка изгубљена, у ромејски логор послао изасланство да умоли цара да му се недела забораве, да потпишу мир и да призна вазални положај. Титула цара Манојла била је: цар Римљана, господар Исаврије, Киликије, Јерменске, Далмације, Угарске, Босне, Хрватске, Лазике, Иберије, Бугарске, Србије, Зикије, Хазарије и Готије. По царевој наредби, дошао је и сам жупан, држећи се понизно и смерно. Примивши молитеља, цар му опрости кривицу, али му је повећао вазалне обавезе, па је уместо 300 војника у походима на истоку, Урош II морао да даје 500 војника.

Током владавине Уроша II у Србији су се јасно искристалисале две струје – византијска и угарска. Ипак, ниједна од завађених струја у Србији није могла да стекне одлучујућу предност.

Урош I (Вукановић)

На почетку своје владавине Урош је био непријатељски настројен према Цариграду. Већ 1127.он ослобађа град Рас, који су Ромеји претходно заузели. Међутим, оштра реакција Ромејског царства је приморала Уроша да потпише мир и да се обавеже цару да ће по потреби слати своје снаге – 2000 војника за ратове на западу, а 300 војника за ратове на истоку, Била је то година када је Угарска започела рат са Ромејским царством, који се завршио две године после потписивањем мировног споразума.

Крајем 1129. Урош је повукао стратешки и важан дипломатски потез. Своју кћерку Јелену је удао за Белу Слепог, братучеда угарског краља Стефана II, чиме је својим потомцима обезбедио озбиљан политички ослонац у Угарској. Слепи Бела је владао Угарском десет година, од 1131. до 1141. године. У средњем веку није био обичај да слеп човек влада државом. Бела је успео да се одржи на власти уз подршку њему оданих људи, пре свега способне краљице Јелене, али и њеног рођеног брата Белоша, сина Уроша Првог. Угари су за време владавине Беле и Јелене освојили део Далмације, градове Сплит, Трогир и Шибеник. Јелена је са Белом имала четири сина: Гезу, Ладислава, Стефана и Алмоша.

Савез са Угарском је пружао Урошу подршку у борби за самосталност у време када је оснажено Ромејско царство гушило сваки покушај одвајања појединих делова територије.

Поред ћерки Јелене и Марије, која је удајом за Конрада Пшемисла од Знојма 1134. године постала чешка кнегиња и чији се лик и данас налази, са ликом њеног мужа, на ктиторској фресци у Краљевској капели у Знојму. Урош је имао и синове: Уроша II Примислава, Белоша и Десу. Урош I је владао Рашком до 1145. године, а значај његове владавине је у томе да је увео Рашку у међународну политику.

Манастир Сопоћани

Сопоћани се налазе недалеко од Новог Пазара, 16 километара западно уз ток реке Рашке. Назив Сопоћани, манастир је добио по старосрпској речи – сопот – што значи извор. Манастир је подигао краљ Урош I 1260. године, као своју задужбину.

sopocani — Манастир Сопоћани, извор: http://www.atlantaserbs.com/learnmore/monasteries_and_towns/Sopocani.htm

Историчарка уметности Мери Софи Делпеш је 1994. године посетила Сопоћане и о Сопоћаним је рекла следеће:

-Ниједан авион, космички брод или ракета не могу вас одвести у такве висине у какве вас воде фреске на зидовима српског манастира Сопоћани. Али, за то није довољно да купите карту, морате да очистите душу и омекшате своје срце.

Представа фреске Успеније пресвете Богородице, која се налази у манастирској цркви Свете Тројице, на изложби у Паризу 1961. године проглашена је за најлепшу фреску средњег века. Најлепше фреске у манастиру су осликане у другој половини XIII века и убрајају се у највише домете уметности тог периода. У централном делу манастира су најстарије фреске из периода између 1263. и 1268. године, које се сматрају, не само врхунцем српског већ и европског фреско-сликарства тог доба. Јачина и лепота покрета, јасне боје и засенчене композиције фресака манастира Сопоћани оживљава дух класичне старине и представља претечу италијанске ренесансе.

Sopocani-Uspenje-Bogorodice — Успење пресвете Богородице, извор: http://www.zaduzbine-nemanjica.rs/manastir-Sopocani/

Изузетна сликарска остварења су допринела да манастир Сопоћани буде 1979. године уврштен у УНЕСКО светску културну баштину заштићених споменика као спој западноевропских и византијских утицаја.

Манастир Сопоћани представља изванредан примерак рашке градитељске школе. Манастирска црква Свете Тројице представља тип једнообразне базилике са кубетом и пространом олтарском апсидом, а касније је дозидана припрата са високом троспратном кулом са звоником. Црква је зидана тесаном сигом, са елементима који указују на романски стил градње. Портали и прозори манастира Сопоћани су израђени од камена.

Манастир Сопоћани је краљ Урош I наменио себи за гробно место, али пре него што је он сахрањен у манастиру, ту је сахрањена његова мајка, Ана Дандоло. Слика њене смрти репрезентативно је приказана на северном зиду припрате. Портрети краља Уроша I, Стефана Првовенчаног, Светог Симеона Немање, Драгутина и Милутина, приказани су у главном делу храма. Портрет краљеве породице, са супругом Јеленом Анжујском, рођаком француског краља, спадају међу најлепше сачуване портрете у фреско-сликарству тог доба. Од посебног историјског и уметничког значаја су фреске са сценама из живота Светог Симеона Немање, у њему посвећеној капели, као и оне са приказом догађаја из живота Светог Саве.

Тврђава Маглич (Долина јоргована)

У долини реке Ибар, српски краљ Урош I је у знак љубави према својој вољеној Францускињи, а српској краљици, Јелени Анжујској, дао да се засаде силни јорговани дуж клисуре Ибра, не би ли се отмена дама осећала као код куће.

Foto: www.destinacijeusrbiji.rs — Tvrđava Maglič, foto: http://www.destinacijeusrbiji.rs

Усред Долине јоргована, ни на небу, ни на земљи уздиже се велика тврђава, Маглич. Ова тврђава је подигнута на 150 метара, на литици, изнад нивоа реке, на једном од западних огранака Столова. На крајње неприступачном терену, где је са три стране окружен реком, а само за пешаке је доступан са западне стране. Пењање на Маглич представља праву авантуру, уске кривудаве стазе, стрме литице, висећи мост итд.

Маглич је подигао Стефан Првовенчани (Стефан Немања II), а доградила га је Јерина (Ирина), жена деспота Ђурђа Бранковића, у народу познатија као – проклета Јерина.

Гледан одоздо, делује недостижан, као камена краљевска круна, на врху велике стене. Преживео је све невоље и ратови, вероватно захваљујући неприступачности, а главна функција му је била заштита пута дуж клисуре, која спаја два црквена седишта – Жичу и Пећку патријаршију. Маглич се налази на 20 километара јужно од Краљева. Тврђава је неправилног облика, прилагођеног терену на ком је изграђен. Има седам кула, високих око десетак метара, као и централну, донжон кулу, која је два пута виша од осталих, која се налази на највишој тачки тврђаве. Донжон кула је иначе карактеристика свих средњовековних утврђена и имала је функцију осматрачнице.

Укупна површина унутрашњости износи око 2000 квадратних метара. Град је преграђен, тако да има два дворишта, источно и западно, унутар којих се налазе остаци грађевина: црква Светог Ђорђа, као и велике палате, која је била двор господара града.