Desa – беливук

За Десу се сматра да је рођен између 1115. и 1120. године. Његово име у то време, посебно у Далмацији није био редак случај, а најчешће је бележено у свом основном облику – Десислав. Био је најмлађи син Великог Жупана Уроша I и владао је Травунијом и делом Зете. После смрти Уроша II Примислава, трон Србије је остао упражњен, па је цар Манојло исти понудио прво Белошу, али овај се задржао само кратко, после чега се враћа у Угарску. Цар Манојло потом додељује рашки трон Деси 1161. године.

Када је Манојло 1165. године дошао у Ниш, Деса је позван да објасни своје везе са Угарском. Схвативши да над њим виси опасност, Деса покрену своју војску и стиже у логор Ромеја. Цар га благонаклоно прими и даде му одговарајуће почасти. Увидевши да му се ништа страшно није десило, Деса се осили и осмисли како ће још више напакостити Ромејима. Ипак, ту намеру чувао је у тајности. Мало касније стигоше цару посланици пеонског народа. Када случајно сретоше Десу, упиташе га како му је, он отворено одговори да је стекао благонаклоност њиховог краља, јасно га називајући господарем. Чувши то, Манојло не чекавши више, сазва суд, па кад му доказа кривицу стави га у притвор. Око његовог шатора ископао је шанац и тамо да чуваше царева гарда. Мало касније, цар Манојло послао је Десу у Цариград да га тамо затворе, у дворски затвор. Међутим, Деса се касније избавља из заробљеништва и умире у Требињу, где и данас почива његово тело у манастиру Светог Петра у Пољу.

Урош II Примислав је дошао на трон 1145. године, наследивши свога оца Уроша I. Његов млађи брат Десa је пре краја владавине Уроша I био постављен за господара Травуније и Зете 1144. године.

Рашка је под владавином Уроша II и његовог брата Десе наставила притисак на Дукљу, која је у то време била савезник Ромејског царства. Овакви смели потези Уроша II и Десе били су плод подршке коју су добијали од Угарске, где је њихов рођени брат Белош на угарском двору имао велики утицај. Белош је био главни васпитач и тутор принца Гезе – сина угарског краља Беле и српске принцезе Јелене. Слепи угарски краљ Бела ће умрети 1141. године, а Јелена и Белош постаће регенти младом принцу Гези. Белошев утицај и моћ на угарском двору достићи ће врхунац 1145, када он постаје палатин, прва личност на двору после краља.

Ромејски цар Манојло је због дешавања у Рашкој и Дукљи одустао од своје инвазије на Сицилију и кренуо је на Србију. Манојло је био изузетан ратники веома храбар цар са којим су српски владари морали да се носе више од три деценије – од Уроша II па све до Стефана Немање у чије доба Манојло умире.УрошII, сазнавши за покрете ромејских трупа брзо се повукао у планине. Цар Манојло је разорио тврђаву Рас и све успут опустошио. Манојло је кренуо у потеру за Урошем, али је овај побегао преко планинских превоја. Спаљивањем двора Уроша II завршен је поход на Србију.

Међутим, Манојло је наредне 1150. године поново кренуо на Србе са још већом војском. Ромејским војним одредима није пошло за руком да спрече спајање српских и угарских трупа. Иако је почео да пада снег, што би значило да се војска повуче у утврђена, Ромеји се нису повукли. Жупан Урош II је наредио да се одлучан напад изведе код реке Таре 1150. године. Била је то највећа битка у Србији у XII веку. Битка је била крвава и тешка, водила се борбом прса у прса и до самог краја је била неизвесна. Поред Срба, које је предводио Урош II и ромејске војске коју је предводио Манојло, учествовали су и одреди из Угарске.

Урош је, схвативши да је битка изгубљена, у ромејски логор послао изасланство да умоли цара да му се недела забораве, да потпишу мир и да призна вазални положај. Титула цара Манојла била је: цар Римљана, господар Исаврије, Киликије, Јерменске, Далмације, Угарске, Босне, Хрватске, Лазике, Иберије, Бугарске, Србије, Зикије, Хазарије и Готије. По царевој наредби, дошао је и сам жупан, држећи се понизно и смерно. Примивши молитеља, цар му опрости кривицу, али му је повећао вазалне обавезе, па је уместо 300 војника у походима на истоку, Урош II морао да даје 500 војника.

Током владавине Уроша II у Србији су се јасно искристалисале две струје – византијска и угарска. Ипак, ниједна од завађених струја у Србији није могла да стекне одлучујућу предност.