Сеча кнезова није затекла неспремног Миленка. Увек добро обавештен, он је, као вођа устаника у источној Србији, имао своје људе, спремне да поведу устанике у прве битке.

Војвода Миленко је рођен 1769.године у селу Кличевац и био је српски командант и војвода током Првог српског устанка. Био је син Стојимира (Стојка – отуда и презиме Стојковић) и мајке Стеване. Његов деда је дошао у Кличевац из Крушевца, бежећи од освете Турака, јер је убио једног Турчина.

Миленко је још као дечак изучио кројачки занат у оближњем манастиру Нимнику, где се и описменио. Касније је уз помоћ родитеља отворио модеран терзијски дућан, а радња му је лепо напредовала, тако да је често ишао у Пешту по робу. Миленко је имао два сина: Милана и Ивана, у браку са Миленијом. Милан и Иван су били ученици Велике школе у Београду, од њеног оснивања 1808. године. Милан и Иван су прво школско образовање стекли у Кличевцу, школи коју је Миленко основао 1805. године.

Сеча кнезова није затекла неспремног Миленка. Увек добро обавештен, он је, као вођа устаника у источној Србији, имао своје људе, спремне да поведу устанике у прве битке. Тако је он наредио својим људима да отпочну дејства у крају око Пожаревца, узводно од Мораве, нападајући Турке по селима. Сам Миленко је повео други део устаника од свога родног места, дижући цело Подунавље. Унутрашњост Пожаревачке нахије је очишћена врло брзо од Турака (Пожаревачка нахија је била највећа нахија), да би се крајем фебруара 1804. године устаничка војска, под вођством Миленка, приближила Пожаревцу. Миленко ослобађа Пожаревац 1804. године, а одмах након тога је био са својом војском под Београдом.

Када је у лето 1804. године донета одлука да се погубе турске дахије, због чије је окрутне владавине и дошло до устанка, Миленко је одређен од стране српске и турске власти (од које су се дахије одметнуле) да изврши пресуду. Са својих 27 одабраних људи отишао је на острво Аду Кале, где су се дахије склониле. Миленко сазнаје у којој се кући дахије крију и у ноћи између 25. и 26. јула, он их напада. Борба је трајала непрекидно осам сати. Када је Миленко ликвидирао дахије, њихове главе је донео у Београд, где су предате Реџеп-аги, адакалском команданту.

Један од великих војничких успеха, Миленко је остварио и у бици на Иванковцу 1805. године. Нишки Хафиз-паша је кренуо са турском војском на Београд да заврши са устаницима, али на Иванковцу га је дочекао Миленко са својим одредима и Петром Добрњцем и Стеваном Синђелићем. Када се приближио српској војсци, Хафиз-паша је послао гласника који је поручио српском заповеднику да му се уклони с пута. Миленко тада изговара своје чувене речи: -Претњама ме не уплаши! Рђа био ако ти се уклонио! У овом пресудном боју, српска војска је однела победу, а Миленко је био рањен. Након ове битке, буна на дахије је прерасла у устанак против турске империје.

Првих дана јануара 1806. године, Миленко је са устаницима упао у Неготинску крајину и заузео утврђени Пореч на Дунаву, а наредне године, водећи тешке борбе на Штубику и борбе на Малајници, створио је услове да се Руси 18. јуна пребаце на десну обалу Дунава. Миленко је заједно са Карађорђем (који је дошао са појачањима) дочекао Русе и њиховог команданта на Великом острву. Ту га је Карађорђе прогласио за војводу.

После одбране Делиграда 1809. године, када је уместо рањеног Карађорђа, краће време заповедао свим устаничким снагама, почео је његов сукоб са Карађорђем око политичких питања. У реорганизацији врховне управе у Србији 1811. године, залагао се за ограничење Карађорђеве власти и децентрализацију управе.

Када је освојио турско утврђење у Раму, Миленко је из харема команданта града заробио неколико жена и установио свој сопствени харем. Све жене је превео у православну веру.

После одбране Делиграда 1809. године, када је уместо рањеног Карађорђа, краће време заповедао свим устаничким снагама, почео је његов сукоб са Карађорђем око политичких питања. У реорганизацији врховне управе у Србији 1811. године, залагао се за ограничење Карађорђеве власти и децентрализацију управе. Миленко тада долази у сукоб и са Карађорђевим старешинама. Из протеста је одбио да прихвати дужност министра иностраних дела, што га је коштало прогонства из Србије. Миленко тада одлази у Русију, где је пензионисан у чину пуковника. Војвода Миленко, неустрашиви војвода, без пораза у биткама, умро је на Криму, на обалама Црног мора 1831. године.

Захваљујемо Gamche-у на уступљеним фотографијама.