Битка на Косову спада у један од најсудбоноснијих догађаја српске средњовековне историје. Била је то битка између турске војске коју је предводио султан Мурат и са друге стране малобројнијих српских витезова које је предводио кнез Лазар Хребељановић. До битке је дошло на Косову пољу, недалеко од данашње Приштине, између реке Ситнице и њене притоке Лаба, на дан Светог Вида 28. јуна 1389. (у српским средњовековним списима боја на Косову је датиран 6897. године од постанка света). У жестоком удару две војске живот су изгубили оба владара – Мурат и Лазар. Сукоб је надалеко одјекнуо и снажно деловао на савременике.

У време владавине династије Немањић, српска држава је доживела велики успон. Из вазалног положаја према Ромејском царству, уздигла се до граница царства и до доминантне силе на Балкану. Након смрти цара Душана, који је створио моћну царевину, његово царство почело је да се распада. Његов син, Стефан Урош, познат у народу као Урош Нејаки, није био у стању да спречи феудалце да се све више осамостаљују. Све до своје смрти 1371. године владао је више формално, а не стварно. Његовом смрћу главна грана моћне династије Немањић се угасила.

Године 1360. се отцепио у области Скадарског језера и Зетског приморја, до тада непознати властелин Балша и његови синови Стратимир, Ђурађ и Балша II. Они су настојали да овладају целом Зетом и да своју власт прошире у области Захумља и Боке Которске. Веома моћан постао је Вукашин Мрњавчевић, који је завладао северозападном Македонијом са градовима Прилепом, Скопљем и Призреном. Он се 1365. године наметнуо цару Урошу као савладар и издејствовао од њега титулу краља за себе. У југоисточним деловима Македоније владао је Вукашинов брат деспот,  Јован Угљеша, са седиштем у Серу. Сестрићи покојног цара Душана, Јован Драгаш и Константин Дејановић, завладали су областима око Штипа, Кратова и Велбужда. У североисточним крајевима српске државе истакао се веома агрисивни жупан Никола Алтомановић. Његова земља простирала се од дубровачког приморја, преко Травуније и Подриња, све до Рудника. У сливу три Мораве, од извора Јужне Мораве до Дунава, Саве и Дрине, са престоницом у Крушевцу, осамосталио се кнез Лазар Хребељановић, а област Дренице и Косова запосео је његов зет Вук Бранковић.

Тако раздељено царство, у којем се због властитих интереса изгубио смисао за целину, није се могло успешно супроставити продору Турака на Балкан. Непосредну опасност од турског надирања први су осетили владари јужних делова ранијег Душановог царства – браћа Мрњавчевић, Вукашин и Угљеша. Они су, у намери да протерају Турке са Балкана, у јесен 1371. године кренули са великом војском према Једрену, али су били изненађени код места Чернемена (данашњег Чимена), на десној обали реке Марице. У ноћном препаду Турци су нанели тежак пораз српској војсци, а два брата Мрњавчевића су изгубили животе (битка на Марици – о томе смо већ писали).

Искористивши своју победу, Турци су у току 1372. године упадали дубоко у Македонију и Грчку. У Вукашиновим областима, власт је преузео његов син Марко, који је целе своје владавине био турски вазал, као и браћа Дејановићи. Као вазали, Марко Мрњавчевић и браћа Дејановић су били обавезни да Турцимадају годишњи данак и дају помоћне војне одреде.

Због опасности од Турака, владари северних делова ранијег Душановог царства организовали су се у савез, у нади да ће тако успети да се одупру освајачима. Организатор тог савеза био је Лазар Хребељановић, који је успео да родбинским везама окупи најмоћније владаре – Вука Бранковића ибраћу Балшиће, а успео је да направи савезништво и са босанским баном ТврткомI Котроманићем. Заједно са њим, Лазар је уништио Николу Алтомановића, који је до тада обојицу владара угрожавао, а његову пространу област су поделили.

Истичући своје порекло од Немањића, преко женске линије, бан Твртко I Котроманић се 1377. године крунисао за краља Босне и Срба. Лазар и остали великаши му ту титулу нису оспоравали, он је власт имао само формално. Прави владар Србије био је Лазар Хребељановић, са својом скромном титулом кнеза. За време своје владавине, кнез Лазар се много ослањао на цркву, коју је обилато помагао, а подигао је велики број манастира и цркава.

У 8 сати ујутро, на Видовдан, 28. јуна 1389. године две војске су стале једна наспрам друге. Поредак војски је био у облику потковице. Срби изводе брз и жесток јуриш, да би избегли стреле одапете од стране турских стрелаца. Српска тешка коњица, коју је на десној страни предводио Вук Бранковић разбија турско лево крило, меље га и наставља даље према Мурату. Бајазит, видевши пропаст турског левог крила, врши противудар на српско лево крило, којим је командовао Влатко Вуковић.

Кнез Лазар се оженио Милицом, потомком Вукана, сина Стефана Немање. Познато је да су Лазар и Милица имали два сина – Стефана и Вука и пет кћерки: Мара, Теодора, Јелена, Деспина и Оливера. У складу са тадашњим обичајима, Лазар је удајом својих кћери обезбеђивао мир на својим границама. Најстарија кћерка, Мара, је била удата за великаша Вука Бранковића и у том браку она је изродила три сина: Гргура, Ђурађа и Лазара. Од свих Лазаревих кћери једино Оливера није била удата пре битке на Косову. Њу ће касније, у циљу учвршћивања мира, кнегиња Милица дати у харем Муратовог сина Бајазита.

После пораза српске војске на реци Марици, започело је турско продирање у северне делове српске државе. Први упад Турака у Србију збио се 1381. године, када су два Лазарева властелина разбила један њихов одред на Дубравици код Параћина. Ускоро је сам Мурат заузео Ниш и упао у Топлицу, али га је кнез Лазар сузбио код Плочника 1386. године. Две године касније претрпели су Турци пораз и у борби против босанске војске код Билеће, предвођене Влатком Вуковићем. Последице овог пораза су такве да је Мурат почео озбиљне припреме за један велики поход против Србије. Преко области Константина Дејановића избио је са војском на Косово у област Вука Бранковића. Сам султан је предводио војску, а са њим су била два његова сина, Бајазит и Јакуб Челебија, као и многе прослављене војсковође из ранијих ратова.

Неколико месеци пре боја на Косову, Мурат шаље писмо кнезу Лазару да се преда, положи оружје и буде покоран Мурату. Кнез Лазар није одговорио писмом, већ је послао Милана Топлицу да да одговор Мурату. Топлица среће турску војску код Кратова и даје кратак одговор Мурату од Лазара речима – Само рат!

Мурат је провео Топлицу кроз многобројну турску војску желевши да уплаши Топлицу, али му Милан Топлица одговара да је српска војска малобројнија, али боља и враћа се Лазару.

Кнез Лазар се први улогорио на Косову пољу, а дан касније и Мурат. Број војника је био 1:3 у корист Турака. Пре битке, српска војска се причестила у цркви Самодрежи. Турску војску је у првом реду чинила пешадија и лака коњица, а у другом реду јањичари и черкешка коњица. Испред Мурата биле су камиле. Српску војску је чинила тешко оклопљена коњица и тешка пешадија. Обе војске су имале резерву. У центру српске војске је био кнез Лазар, лево крило је водио Влатко Вуковић, а десно крило Вук Бранковић. Турску војску је у центру предводио Мурат, десно крило је предводио Бајазит, а лево турско крило предводио је Муратов други син, Јакуб. У 8 сати ујутро, на Видовдан, 28. јуна 1389. године две војске су стале једна наспрам друге. Поредак војски је био у облику потковице. Срби изводе брз и жесток јуриш, да би избегли стреле одапете од стране турских стрелаца. Српска тешка коњица, коју је на десној страни предводио Вук Бранковић разбија турско лево крило, меље га и наставља даље према Мурату. Бајазит, видевши пропаст турског левог крила, врши противудар на српско лево крило, којим је командовао Влатко Вуковић. Међутим, Бајазитов противудар не успева.

Милош Обилић, видевши пролаз ка султану, са својих 12 ратника формира клин и пробија се ка султану, те га убија (груписани јуриш коњице). Милош прво убада Мурата копљем, а онда га довршава мачем. Ратници око Мурата убијају Милоша Обилића. Муратови везири покушавају да сакрију да је Мурат убијен, те по гласнику јављају Бајазиту да иде по резервну војску, из разлога да га извуку из битке и остане жив, јер је Јакубова смрт биле неминовна, те је требало сачувати наследника престола, да не дође до грађанског рата због престола. Српска војска долази до турске коморе и долази до расула у турској војсци, која почиње махнито да бежи. Видевши то, Бајазит се повлачи у шуму са одабраним ратницима, да би покупио тела оца и брата, после битке.

Путници трговци који су ишли ка Дубровнику су посматрали битку и касније се прикључили Влатку Вуковићу, који се враћао након битке у Босну. Ти трговци су били гласници велике хришћанске победе, којој су у част звонила звона на цркви Нотр Дам у Паризу.

Битка се завршила око поднева. Након битке Лазар одлази са малим бројем велможа у цркву Самодрежу на литургију у част српске победе. Бајазит долази на место битке око 6 сати послеподне и видевши људе у Самодрежи, прилази цркви, опколи је и убија кнеза Лазара. Након тога, Бајазит се повлачи у  Турску да би учврстио власт.