Битка на Косову (други део)

Ако су Турци победили, зашто су звонила звона цркве Нотр Дам у Паризу, у част српске победе?

Зашто би победник Бајазит побегао у Турску, од када то победник бежи?

Зашто би кнез Стефан Лазаревић на споменику косовским јунацима написао да подиже споменик погинулом оцу и српској господи који су погинули негде око 6 или 7 сати (неколико сати пошто је битка завршена)?

Што се тиче вазалства Србије ка Бајазиту, Милица је то урадила да спречи краља Твртка да загосподари Србијом. Хтела је сину Стефану да стави круну Немањића.

Зашто турски хроничари Леши, Заједедин и Шукурлах до детаља описују начин погибије Мурата и у записима признају пораз Турака?

Један од најстаријих извора који говори о смрти султана Мурата је одговор краљу Твртку, који је стигао из Фиренце 20. октобра 1389. године. Краљ Твртко је 1. августа обавестио своје пријатеље, Тригор и Фиренцу о исходу битке на Косову, нагласивши да је српска војска победила сатаниног сина и служитеља Мурата. Из фирентинске општине, краљу Твртку је стигао одговор и честитке на победи које му је небо подарило. У њему се слави и подвиг дванаесторице витезова који су дошли до Мурата, где је један од њих забио мач Мурату у слабине и грло.

– Благо по три и четири пута оној дванаесторици властеле, који пробивши непријатељске чопоре и камиле у круг, мачем себи отворише пут и дођоше до Мурата. А надасве благо оном који јуначки уби вођу толике силе, сатеравши му мач у грло и утробу, а благо својему што као жртва убије онога вођу, над оном ништавном лешином славном мучеништва смрћу живот и крв излише! – гласило је писмо упућено краљу Твртку.

Константин Филозоф, биограф деспота Стефана Лазаревића каже о погибији Мурата следеће:

-Међу војницима који су се борили пред војском беше неко веома благодаран. Овај да покаже храброст, нађе згодно време, устреми се ка самом великом начелнику и мачем себи пут отвори. А кад је био близу, изненада појури и зари мач у тога самога гордога и страшног самодршца. Ти и сам паде од њих!

Колучо Салутати, хуманиста из Фиренце говори о 12 ратника српских, који су се пробили до турског султана, од којих му је један ту и пресудио.

Познавајући правила средњовековног ратовања, морамо посумњати у причу како је султан убијен у шатору, на свиленим јастуцима. Султан је морао да буде у борби, вероватно не у првим редовима, али је морао бити присутан. Наравно да је био окружен личном гардом, најбољим и најоданијим војницима, али би морао учествовати у бици.

Турска војска је била бројчано надмоћнија. Централним делом српске војске командовао је кнез Лазар а насупрот њега на турској страни био је Мурат. Српским десним крилом командовао је Вук Бранковић, а насупрот њега турско крило је предводио Јакуб. Српско десно крило је водио војвода Влатко Вуковић, а насупрот њега је био Бајазит. Са обе стране су се вијориле стотине застава: Испред сваког одељења биле су развијене заставе са коњским реповима, вучјим и бивољим главама. У средини, поред султана Мурата стајале су стегоноше са зеленом пророковом заставом, јер је рат против Срба за Турке био свети, као сваки рат против хришћана.

Прво Маричка, а потом и Косовска битка одлучиле су даљи ток историје. Захваљујући Твртковим информацијама и бројним причама трговаца и путника на западу, проширила се прва вест о српској победи. Сви извори, непосредно после битке говоре о томе. Истина је да су Срби добили битку, претрпевши огромне губитке, док је за тако велико и моћно царство, као што је у то време било османско, ово био сукоб од кога су се брзо опоравили. Уосталом Турци сами говоре о лошем исходу по њих. Турски хроничар Мехмед Мула Нешри каже да је још мало требало па да исламска војска буде побеђена. Зар тако пише победник? Ни звона цркве Нотр Дам у Паризу не би звонила у част српске победе тек тако. Што се тиче каснијег вазалства Србије, то не треба мешати са исходом битке, него политичким потребама, које су настале због унутрашње борбе за власт (овде морамо споменути да је Србија у то време, за разлику рецимо од побеђене Бугарске, једина имала какву такву независност у односу на Турску).

Подаци које нам је оставио деспот Стефан Лазаревић на косовском стубу нам индиректно говоре о победи Срба. Битка је отпочела око 8 сати ујутро, а завршила се негде око поднева. Натпис нам говори да је Лазар убијен негде око 6 или 7 сати послеподне, и то од руке Муратовог сина, Значи да је кнез погубљен негде око 5-6 сати после битке.

Ипак на Косову пољу је изгинула скоро цела једна генерација, скоро сви ратници на које је владар могао да рачуна. Тактички гледано, Срби су добили битку, међутим, слом српске стране која је све ставила на коцку да би само накратко зауставила надирање освајача, био је неминован. Последице битке на Косову за српску страну биле су поразне. Са севера су надирали Угари, у земљу су упадале турске пљачкашке чете. У таквој ситуацији, Лазарева удовица, Милица, била је приморана да прихвати вазални однос према Турцима. Вук Бранковић, међутим, остаје једини који је наставио да пружа отпор Турцима. Међутим, имао је жалосну судбину – њему је поколење доделило епитет највећег српског издајника, што наравно није тачно.

Да би била што више избегнута несрећа од Турака, Милица је била приморана да пошаље своју кћер Оливеру у харем Бајазита. Оливера је, као Бајазитова миљеница, много допринела очувању Србије још неколико деценија. Тужна Оливерина судбина добила је неочекивани обрт када се 1402. године Бајазит сукобио са Тамерланом. У бици код Ангоре, турска војска је поражена, а сам Бајазит је са двором и харемом пао у ропство. Међу заробљеницима је била и Оливера. Млада жена, која је одударала од изгледа осталих жена у харему, пала је у очи татарском кану. На њу је нарочито обратио пажњу када је сазнао да је сестра деспота Стефана Лазаревића, који се са својим војницима храбро борио на страни свога зета, Бајазита. Оливера је Стефановим залагањем ослобођена од Тамерлана и живела је у Србији и после његове смрти (из табора Тамерлана ослободили су је српски витезови, који су на лични захтев кнеза Стефана отишли да је избаве и плате откуп).

Gazimestan

Битка на Косову (први део)

Битка на Косову спада у један од најсудбоноснијих догађаја српске средњовековне историје. Била је то битка између турске војске коју је предводио султан Мурат и са друге стране малобројнијих српских витезова које је предводио кнез Лазар Хребељановић. До битке је дошло на Косову пољу, недалеко од данашње Приштине, између реке Ситнице и њене притоке Лаба, на дан Светог Вида 28. јуна 1389. (у српским средњовековним списима боја на Косову је датиран 6897. године од постанка света). У жестоком удару две војске живот су изгубили оба владара – Мурат и Лазар. Сукоб је надалеко одјекнуо и снажно деловао на савременике.

У време владавине династије Немањић, српска држава је доживела велики успон. Из вазалног положаја према Ромејском царству, уздигла се до граница царства и до доминантне силе на Балкану. Након смрти цара Душана, који је створио моћну царевину, његово царство почело је да се распада. Његов син, Стефан Урош, познат у народу као Урош Нејаки, није био у стању да спречи феудалце да се све више осамостаљују. Све до своје смрти 1371. године владао је више формално, а не стварно. Његовом смрћу главна грана моћне династије Немањић се угасила.

Kosovo_i_Metohija_-_Uros_Predic_Kosovka_devojka — Урош Предић, „Косовка девојка“ Уље на платну, 1919. година фото: http://www.riznicasrpska.net/likovnaumetnost/index.php?topic=37.0

Године 1360. се отцепио у области Скадарског језера и Зетског приморја, до тада непознати властелин Балша и његови синови Стратимир, Ђурађ и Балша II. Они су настојали да овладају целом Зетом и да своју власт прошире у области Захумља и Боке Которске. Веома моћан постао је Вукашин Мрњавчевић, који је завладао северозападном Македонијом са градовима Прилепом, Скопљем и Призреном. Он се 1365. године наметнуо цару Урошу као савладар и издејствовао од њега титулу краља за себе. У југоисточним деловима Македоније владао је Вукашинов брат деспот, Јован Угљеша, са седиштем у Серу. Сестрићи покојног цара Душана, Јован Драгаш и Константин Дејановић, завладали су областима око Штипа, Кратова и Велбужда. У североисточним крајевима српске државе истакао се веома агрисивни жупан Никола Алтомановић. Његова земља простирала се од дубровачког приморја, преко Травуније и Подриња, све до Рудника. У сливу три Мораве, од извора Јужне Мораве до Дунава, Саве и Дрине, са престоницом у Крушевцу, осамосталио се кнез Лазар Хребељановић, а област Дренице и Косова запосео је његов зет Вук Бранковић.

Тако раздељено царство, у којем се због властитих интереса изгубио смисао за целину, није се могло успешно супроставити продору Турака на Балкан. Непосредну опасност од турског надирања први су осетили владари јужних делова ранијег Душановог царства – браћа Мрњавчевић, Вукашин и Угљеша. Они су, у намери да протерају Турке са Балкана, у јесен 1371. године кренули са великом војском према Једрену, али су били изненађени код места Чернемена (данашњег Чимена), на десној обали реке Марице. У ноћном препаду Турци су нанели тежак пораз српској војсци, а два брата Мрњавчевића су изгубили животе (битка на Марици – о томе смо већ писали).

Искористивши своју победу, Турци су у току 1372. године упадали дубоко у Македонију и Грчку. У Вукашиновим областима, власт је преузео његов син Марко, који је целе своје владавине био турски вазал, као и браћа Дејановићи. Као вазали, Марко Мрњавчевић и браћа Дејановић су били обавезни да Турцимадају годишњи данак и дају помоћне војне одреде.

Због опасности од Турака, владари северних делова ранијег Душановог царства организовали су се у савез, у нади да ће тако успети да се одупру освајачима. Организатор тог савеза био је Лазар Хребељановић, који је успео да родбинским везама окупи најмоћније владаре – Вука Бранковића ибраћу Балшиће, а успео је да направи савезништво и са босанским баном ТврткомI Котроманићем. Заједно са њим, Лазар је уништио Николу Алтомановића, који је до тада обојицу владара угрожавао, а његову пространу област су поделили.

Истичући своје порекло од Немањића, преко женске линије, бан Твртко I Котроманић се 1377. године крунисао за краља Босне и Срба. Лазар и остали великаши му ту титулу нису оспоравали, он је власт имао само формално. Прави владар Србије био је Лазар Хребељановић, са својом скромном титулом кнеза. За време своје владавине, кнез Лазар се много ослањао на цркву, коју је обилато помагао, а подигао је велики број манастира и цркава.

У 8 сати ујутро, на Видовдан, 28. јуна 1389. године две војске су стале једна наспрам друге. Поредак војски је био у облику потковице. Срби изводе брз и жесток јуриш, да би избегли стреле одапете од стране турских стрелаца. Српска тешка коњица, коју је на десној страни предводио Вук Бранковић разбија турско лево крило, меље га и наставља даље према Мурату. Бајазит, видевши пропаст турског левог крила, врши противудар на српско лево крило, којим је командовао Влатко Вуковић.

Кнез Лазар се оженио Милицом, потомком Вукана, сина Стефана Немање. Познато је да су Лазар и Милица имали два сина – Стефана и Вука и пет кћерки: Мара, Теодора, Јелена, Деспина и Оливера. У складу са тадашњим обичајима, Лазар је удајом својих кћери обезбеђивао мир на својим границама. Најстарија кћерка, Мара, је била удата за великаша Вука Бранковића и у том браку она је изродила три сина: Гргура, Ђурађа и Лазара. Од свих Лазаревих кћери једино Оливера није била удата пре битке на Косову. Њу ће касније, у циљу учвршћивања мира, кнегиња Милица дати у харем Муратовог сина Бајазита.

После пораза српске војске на реци Марици, започело је турско продирање у северне делове српске државе. Први упад Турака у Србију збио се 1381. године, када су два Лазарева властелина разбила један њихов одред на Дубравици код Параћина. Ускоро је сам Мурат заузео Ниш и упао у Топлицу, али га је кнез Лазар сузбио код Плочника 1386. године. Две године касније претрпели су Турци пораз и у борби против босанске војске код Билеће, предвођене Влатком Вуковићем. Последице овог пораза су такве да је Мурат почео озбиљне припреме за један велики поход против Србије. Преко области Константина Дејановића избио је са војском на Косово у област Вука Бранковића. Сам султан је предводио војску, а са њим су била два његова сина, Бајазит и Јакуб Челебија, као и многе прослављене војсковође из ранијих ратова.

Неколико месеци пре боја на Косову, Мурат шаље писмо кнезу Лазару да се преда, положи оружје и буде покоран Мурату. Кнез Лазар није одговорио писмом, већ је послао Милана Топлицу да да одговор Мурату. Топлица среће турску војску код Кратова и даје кратак одговор Мурату од Лазара речима – Само рат!

Мурат је провео Топлицу кроз многобројну турску војску желевши да уплаши Топлицу, али му Милан Топлица одговара да је српска војска малобројнија, али боља и враћа се Лазару.

Кнез Лазар се први улогорио на Косову пољу, а дан касније и Мурат. Број војника је био 1:3 у корист Турака. Пре битке, српска војска се причестила у цркви Самодрежи. Турску војску је у првом реду чинила пешадија и лака коњица, а у другом реду јањичари и черкешка коњица. Испред Мурата биле су камиле. Српску војску је чинила тешко оклопљена коњица и тешка пешадија. Обе војске су имале резерву. У центру српске војске је био кнез Лазар, лево крило је водио Влатко Вуковић, а десно крило Вук Бранковић. Турску војску је у центру предводио Мурат, десно крило је предводио Бајазит, а лево турско крило предводио је Муратов други син, Јакуб. У 8 сати ујутро, на Видовдан, 28. јуна 1389. године две војске су стале једна наспрам друге. Поредак војски је био у облику потковице. Срби изводе брз и жесток јуриш, да би избегли стреле одапете од стране турских стрелаца. Српска тешка коњица, коју је на десној страни предводио Вук Бранковић разбија турско лево крило, меље га и наставља даље према Мурату. Бајазит, видевши пропаст турског левог крила, врши противудар на српско лево крило, којим је командовао Влатко Вуковић. Међутим, Бајазитов противудар не успева.

Милош Обилић, видевши пролаз ка султану, са својих 12 ратника формира клин и пробија се ка султану, те га убија (груписани јуриш коњице). Милош прво убада Мурата копљем, а онда га довршава мачем. Ратници око Мурата убијају Милоша Обилића. Муратови везири покушавају да сакрију да је Мурат убијен, те по гласнику јављају Бајазиту да иде по резервну војску, из разлога да га извуку из битке и остане жив, јер је Јакубова смрт биле неминовна, те је требало сачувати наследника престола, да не дође до грађанског рата због престола. Српска војска долази до турске коморе и долази до расула у турској војсци, која почиње махнито да бежи. Видевши то, Бајазит се повлачи у шуму са одабраним ратницима, да би покупио тела оца и брата, после битке.

Путници трговци који су ишли ка Дубровнику су посматрали битку и касније се прикључили Влатку Вуковићу, који се враћао након битке у Босну. Ти трговци су били гласници велике хришћанске победе, којој су у част звонила звона на цркви Нотр Дам у Паризу.

Битка се завршила око поднева. Након битке Лазар одлази са малим бројем велможа у цркву Самодрежу на литургију у част српске победе. Бајазит долази на место битке око 6 сати послеподне и видевши људе у Самодрежи, прилази цркви, опколи је и убија кнеза Лазара. Након тога, Бајазит се повлачи у Турску да би учврстио власт.