Ознака: Stefan Dečanski

Ред Змаја

Године 620. основан је код Срба Ред Змаја, који се код Срба звао Стуб Светог Стефана. У време цара Душана, код Срба овај Ред је био познат и као Ред Црвеног Змаја, јер витезови нису били само браћа по мачу, него и по крви својих предака.

Дана 13. 12. 1408. године обновљена је повеља Реда, у којој је тад назначено било да је основни задатак Реда одбрана крста од ислама. Међу 24 витеза који су учествовали у обнови Реда су били између осталог и:

  • Жигмунд Луксембуршки – краљ Угарске;

  • Стефан Лазаревић – деспот Србије;

  • Ладислав II – краљ Пољске;

  • Ерист од Аустрије – војвода;

  • Кристофер III – војвода Баварске;

  • Влад III Басара – кнез Влашке;

  • Херман II – гроф Цељски;

  • Витовит од Литваније.

Године 620. основан је код Срба Ред Змаја, који се код Срба звао Стуб Светог Стефана. У време цара Душана, код Срба овај Ред је био познат и као Ред Црвеног Змаја, јер витезови нису били само браћа по мачу, него и по крви својих предака.

red zmaja
Симбол Реда Змаја, извор: http://www.carsa.rs/viteski-red-zmaja-evo-zasto-je-bas-despot-stefan-lazarevic-bio-prvi-od-24-clana-reda-zmaja/

Сви Немањићи су припадали Реду Змаја, Стубу Светог Стефана. Ако бацимо поглед на грб Немањића, видећемо змаја који се обавија око штита. Змај је симбол божанског, представља спој земље и неба, змију и птицу.

Витезови Реда Змаја, Стуба Светог Стефана били су најхрабрији витезови. Носили су бисерну свиту – свечано одело направљено само за њих, у виду дугачког огртача црвене боје, украшеног златом и бисерима, златни појас и мач, који се преносио са колена на колено, са оца на сина. Такође, имали су медаљон око врата, знак Реда, црвеног змаја са обавијеним репом око врата. На леђима змаја, од репа до врата налазио се црвени крст Светог Ђорђа, док је читав симбол на сребрној површини. Сваки витез Реда се рађа, или од родитеља витезова, или је полубожанског порекла, од једног родитеља божанске природе, бића или животиње, а другог смртног. Име сваког витеза реда била је његова душа. Сваки витез је знао своје генеалошко стабло и познавао подвиге својих предака. Свако од њих је био добро образован, гледао у очи саговорника и говорио сликовитим језиком.

Сви Немањићи су припадали Реду Змаја, Стубу Светог Стефана. Ако бацимо поглед на грб Немањића, видећемо змаја који се обавија око штита. Змај је симбол божанског, представља спој земље и неба, змију и птицу. Још корак уназад, по древним веровањима, он је прикривени облик беле богиње, створитељке свега.

Припадници овога Реда имали су право да на свом породичном грбу прикажу зеленог змаја, који репом држи врат, а на склопљеним крилима има црвени крст. Чланови Реда имали су и одређен начин понашања, одевања и обавезу давања милостиње. Чланство у Реду се наслеђивало са колена на колено, са оца на сина

Оно што је дубоко укорењено у српској традицији је веровање да су сви велики историјски јунаци змајеве крви, да су змајеви ноћу посећивали жене, оплодили их ииз таквог једног односа рађали су се јунаци попут Милоша Обилића, Змаја Огњеног Вука, Стефана Лазаревића, итд.

За змаја се веровало да је велики и незасит љубавник. Ово је само митско представљање великих јунака, витезова Реда, којим се покушава витезовима дати божанско или полубожанско порекло, а са тим и њиховом потомству. Једно од питања је и: Милош Обилић, ко је он и зашто се слика са сребрним шлемом на коме је фигура змаја. Милош Обилић – Кобилић или Копилић је ванбрачни син цара Душана. Родио се 1350. године и био је витез заточник, ратник који се бори за славу, мегданџија. Ове ратнике су Турци прозвали и наденули им име – делије. Стара традиција и народне песме кажу да је мајка Милоша Обилића спавала са змајем – дакле, не прави змај, него змајевити ратник. Цар Душан је Милошу обезбедио најбоље учитеље и туторе, учио се од малих ногу вештини ратовања, мачевања. Учио је стране језике и тактику. У бици на Косову 1389. године, српски великаши су се одлучили за групни јуриш коњице (наслеђено од сарматске коњице), а тај напад је предводио Милош. Коњица јуриша на једну тачку, тамо где се види стег цара или његове гарде. Јуриша се из све снаге, без страха од смрти и са вером у победу, дакле неколико хиљада тона живог меса галопира у једну тачку у противничком зиду. Султан је погинуо у борби, није убијен на превару како тврди лења и преписивачка историја. Такав груписани јуриш коњице Срби користе у биткама: код Велбужда, где краљ Стефан Дечански побеђује Бугаре, а тај напад је тада предводио млади краљ, потоњи цар Душан, битка код Никопоља – када Стефан Лазаревић са својим оклопљеним коњаницима јуриша и решава исход битке. Александар Велики – тачније Лесандар Велики (Лесандар значи Лав) такву тактику користи и у биткама код Иса и Гаугамеле.

Ватикан је припаднике Реда сматрао демонима и вампирима, због одређених прехришћанских ритуала које су чланови Реда и даље практиковали, као и мит да су чланови Реда бесмртни. Ватикан је водио бескрупулозну битку да придобије све хришћанске реликвије, а неке су биле у поседу Реда. Тако су из освете, јер Ред није хтео да се потчини папи, ширили стравичне приче о припадницима Реда који пију крв, вампирима. Једна од оваквих представа Ватикана о Реду и његовим витезовима успела је да надјача историјске чињенице да је Влад II Басара Цепеш – Дракула (значење – син змаја), владар Влашке, истина суров, био народни херој и борац против Турака. Сатанизацији су га из освете подвгрли католици, а томе су допринели и симболи обележја Реда, које је носио његов отац Влад II Дракул (значење – змај), који је у своје време здушно прогањао католике.

Братство српских витезова Стуб Светог Стефана, можемо рећи филијала Реда Змаја широм Европе, ималo je и црвени крст као симбол (нема везе са крсташима). Тај црвени крст на грбу породице је представљен у доњем левом углу, на жутој позадини, а крст симболизује крст Светог Ђорђа који треба да поистовети витезове са Светим Ђорђем, као првим витезом у борби за хришћанство. Такође, тај симбол (црвени крст на жутој позадини у кругу) је и симбол владајуће династије Властимировића. Црвени крст Енглеска ставља на своју заставу тек у XVI веку.

Витезова Реда је било 24, а број је одредио извештај из Новог Завета који каже: падоше двадесетчетири старешине пред оним што седи на престолу и поклонише му се.

У част објаве документа који је носио назив – Законик расе – Стефан Немања је рекао :

– Свима онима који змајеве држе, овај законик нека се у ум постави и довека поштује, јер змајеви су уз нас од давнина, од пре него смо и слово имали, па их ваља поштовати и чувати, јер су од Бога. Као што нас без змајева не би било, тако нас без змајева неће бити.

Средњовековна српска војска

Сама реч војин или војник, код Срба у средњем веку означавао припадника властеле, који је у време развијене феудалне државе био обавезан да са одређеним бројем увежбаних и опремљених зависних сељака крене у рат на позив владара. Властела на двору је представљала неку врсту сталне војске, која је владару стајала на располагању за личну одбрану и била језгро војске у војним походима.

Сведочанства противника српске средњовековне војске обично су похвале српским ратницима и витезовима. Рецимо, бугарски хроничар, Григорије Цамблак у XIV веку, наводи како Срби војничком силом превазилазе све друге народе и да надилазе све те народе славом. Хроничари крсташких похода, који су пролазили кроз Србију, сведоче о страху који су у тај велики војни караван утерали српски стрелци, сваки пут кад би западни војници покушали да скрену са пута и да пљачкају села. Турски хроничар Косовског боја бележи да је српска тешка коњица изгледала као зид од гвожђа који је земљу притиснуо, чији бљесак оружја је уливао страх многобројнијој османској војсци. Карактеризацији српског ратничког бића треба додати и Јиричеков закључак да су српске трупе биле најбоље када су се борили у својој земљи, као и мишљење Димитрија Кидона да Срби нису волели да ратују у далеким земљама.

Војска источног римског царства већ почетком V века имала је у својој војсци српске најамнике. Они су били тражени због вештина и храбрости. Очевици који су описивали српску опсаду Солуна 626. године наводе да су они храбри и лукави ратници, да се вешто користе луком и стрелом, као и да су неочекивано напали град и с воде користећи моноксиле, брзе дрвене чамце исклесане из дебла.

За борбу су се припремали сви одрасли мушкарци. Сви су и ратовали. Припреме у миру имале су разноврсне облике – учило се од малена баратање оружјем, пливање, трчање по мочварама, надметање у рвању, мачевању, бацању копља итд.

Историчар и учесник војних похода цара Јустинијана, Прокопије, сведочи да српски ратници носе мали штит који користе како за одбрану, тако и за напад и да врло вешто бацају мала копља – сулице. Његов савременик Менандер Протектор сведочи да Срби вешто користе мач, који изузетно поштују и на коме се заклињу (писали смо већ о томе у поглављу о Сарматима), а Јован Ефески додаје да имају велике ергеле коња и много оружја.

За борбу су се припремали сви одрасли мушкарци. Сви су и ратовали. Припреме у миру имале су разноврсне облике – учило се од малена баратање оружјем, пливање, трчање по мочварама, надметање у рвању, мачевању, бацању копља итд. Наши преци били су веома вешти у владању луком и стрелом, док су за одбрану употребљавали штитове начињене од дрвета, пресвученог кожом са гвозденим појачањима. Са ближег растојања бацана су копља, која су била кратка, а снажно и вешто бачена обарала су коњаника из седла, али су веома добро служила као штап за борбу прса у прса. Борба је довршавана мачем, затим ножевима и голим рукама

Помен српских витезова можемо наћи и у XII веку, у опису државног сабора Стефана Немање. Ту можемо уочити да Србија има озбиљну војску. Древни начин ратовања (преузет од Сармата), старе вештине и начини увежбавања остали су као традиција.

У Немањино време је створено племство као војна каста (племство су били рођаци Немањића – ближи или даљи), а војска усваја организацију од подела јединица са основом десет, којима су заповедали десетник, сатник, тисућник. Свима је заповедао војвода, а војводским штабом Велики Војвода, који је у рату имао иста права као владар.

Краљ Милутин је са српском властеоском војском угушио побуну Мелека, вође турских најамника, 1000 кољника и 500 пешака, које је богати краљ ангажовао да се боре са сународницима који су радили за Ромејско царство, али и да би изучио турски начин ратовања. Захваљујући том знању Милутин 1312. године протерује Oсманлије из Европе и побеђује их и у Малој Азији.

Краљ Стефан Дечански у рату бротив Бугара 1330. године однео је блиставу победу код Велбужда, захваљујући само томе што је поред себе имао српске витезове из реда властеле и најамнике.