Закон о народнијем школама у Краљевини Црној Гори
Свети Василије Острошки
Свети Василије Острошки је рођен као Стојан Јовановић, 1610. године у селу Мркоњићи, у Поповом пољу, надомак Требиња у Херцеговини, од мајке Анастасије и оца Петра Јовановића. У страху од Турака, родитељи су Стојана већ у дванаестој години послали у скровити манастир Завала, у којем је тада игумановао његов стриц Серафим. Тамо се учио црквеној писмености. После неколико година, Стојан прелази у требињски манастир Тврдош, где након похађања манастирске школе, најзад прима и монашки постриг и свештенички чин, поставши парох поповопољски.
Погоршање прилика у манастиру нарочито због унијатских притисака из Дубровачке надбискупије и самовоље турских власти и жеља за дубљим подвигом одводе га као архимандрита у Пећку патријаршију, и по благослову патријарха Пајсија, даље на Свету гору, а затим у Влашку и Русију. Отуда се враћа са даровима тамошњих владара страдалном народу Херцеговине. Године 1638. архимандрит Василије је рукоположен у Пећи, одлуком Светог Синода за митрополита херцеговачког, са обновљеном светосавском титулом – митрополит Захумски. Касније ће додати и титулу Скендеријски.
Његов живот био је стално у опасности од Турака. Био је прогањан и клеветан и од милитантних римокатоличких свештеника и мисионара. Био је свргаван са митрополитског престола у Требињу од стране лажног епископа унијата Саватија 1641. године. Излаган је бахатостима племенских кнезова и непослушних ускочких четовођа. Ипак, стизао је где год су га водили задаци његове архиепископске службе, од Мостара, Требиња, Билеће и Хецег Новог до Пљеваља, Мораче, Оногошта и Бјелопавлића. Као архијереј живео је у манастиру Тврдош и одатле утврђивао у православљу своје вернике, чувајући их од турске свирепости и латинског лукавства. Када су Турци разорили Тврдош, Василије се преселио у манастир Острог, где је наставио свој строги подвижнички живот. Умро је 1671. године. Његов гроб и његове мошти чувају се у манастиру Острог до данашњег дана. У његову моћ исцељења и утехе верују подједнако и хришћани и муслимани.
Свети Василије Oстрошки је велики чудотворац чија су дела позната и изван граница Српске православне цркве. Његово свето тело почива у целости у острошкој испосници, неподложно закону труљења. Црквица у којој почивају мошти овога свеца испуњена је пријатним мирисом, који задивљује сваког поклоника. Острошка испосница у којој се подвизавао Свети Василије, и у којој почивају његове мошти, и данас је својеврсна Витезда, бања исцељења, у којој многи болесни, хроми, сухи, згрчени налазе милост Божију и одакле својим домовима одлазе здрави и душом и телом. Не могу се избројати разна чудеса која је Господ учинио преко овога свеца и које сваким даном чини и показује над сваким оним који долази и тражи помоћ од Господа, посредством овог великог светитеља.
Свети Ђорђе
Свети великомученик Георгије или Свети Ђорђе, био је римски војник, пореклом из Мале Азије. Овај светитељ је један од оних који се највише прослављају у Православној цркви. Такође, овај светитељ се слави и у католичким земљама. Овековечен у причама где убија аждају, слави се у Енглеској, Канади, Каталонији, Португалу, али и у Етиопији, Грузији, Црној Гори, Србији и Грчкој. Овај светитељ је заштитник професија, организација и болесника.
Рођен је 280. године у Малој Азији, у области Кападокији. Потиче из угледне и богате хришћанске породице. Његов отац је био војни официр. Док је Свети Ђорђе био дете, његов отац је страдао за Христа, па се након тога мали Ђорђе, са мајком преселио у Палестину, на мајчино богато, породично имање. Ту је добио најбоље образовање. Пошто је израстао у лепог и снажног младића, узели су га за војску, где се брзо истакао својом храброшћу. Напредовао је нагло, од обичног војника, па све до трибуна. Када је имао двадесет година, лично га је цар Диоклецијан произвео у чин војводе.
За време цара Диoклецијана организован је највећи прогон хришћана, 303. године. Видевши да је почело немилосрдно истребљење хришћана по целој земљи, Георгије подели сва своја блага сиромашнима и ослободи робове. Исто је урадио и у Палестини, пустивши слуге, те је завештао сиромашнима имања и богатства. Ђорђу је овај прогон тешко пао, те је на једном сабору говорио против прогона хришћана. Том приликом је изашао испред цара и сам исповедио да је хришћанин. Цар, сав бесан наредио је да Георгија ставе у тамницу.
По царевом наређењу, војници су положили Георгија на земљу, забили му ноге у кладе, а на груди му поставили велики, тешки камен. Тако притиснут, у великим боловима, Георгије је дочекао јутро. Онда га је посетио цар, очекујући да ће после ових мука Георгије да се одрекне вере. Међутим, Георгије је јасно и гласно одбио да то учини. Цар тад нареди да се донесе велики точак за мучење, са даскама препуних великих ексера, удица, ножева и мачева. Везан за такав точак, док се точак окретао са њим, све док му тело није било у ранама. Са точка су га у једном тренутку одвезали, мислећи да је мртав. Када су се уверили у супротно, цар нареди да Георгија закопају у негашени креч, тако да му је само глава била ван земље, те га оставише тако три дана да сагори. Након три дана су га откопали, те се зачудише што је још жив.
Мучења су по налогу цара настављена. Цар је онда наредио да се доведе највећи мађионичар и опсенар у царству, Атанасије. Атанасије се одазва цару и направи два напитка – један, од кога би се Георгије покорио цару, а други смртоносан. Цар онда нереди да напоје и на силу Георгија првим напитком. Пошто се Георгије није покорио, онда нареди да му се да и други, смртноносни напитак. Сви осташе у чуду кад видеше да је Георгије и даље жив.
На савет неких дворана, цар је тражио од Георгија да се поклони кипу Аполона, да би му поштедео живот. Силан свет се окупио у храму да виде како ће се Георгије одрећи хришћанства. Георгије је пришао статуи Аполона и прекрстио је, нашта се статуа срушила, а са њом и све друге статуе у храму. Видевши то, жена цара Диоклецијана, Александра је узвикнула: – И ја верујем у Бога, који Георгију даје толику снагу.
Цар Диклецијан тада изда наређење да се Георгију одсече глава, и Георгију и царици Александри. Војници поведоше Георгија и Александру на губилиште, ван града. Малаксала и слаба, царица Александра, на путу до места погубљења, замоли војнике да мало одмори и ту на губилишту издахну, пре посечења. Стигавши на губилиште, Георгије стаде на одређено место и помоли се. Тада Георгије положи своју главу, и би посечен дана 23. априла (то јесте 6. маја по новом календару).
Према завештању, тело Георгија пренето је у Лидију, а на његовом гробу касније је подигнута црква. По црквеном учењу 16. новембар је дан када је обновљен храм Светог Великомученика Георгија у Лидији, где је положено његово тело. Овај празник Срби прослављају под именом Ђурђиц.
У иконографији Православне цркве, Свети Ђорђе се још од VII века приказује као војник, са копљем или мачем. Од IX века се појављује и приказ Светог Георгија на коњу, у војводском оделу, како копљем убија аждају. Мало даље од њега стоји једна женска прилика у господском оделу. Сматра се да аждаја, коју Григорије убија копљем симболизује многобоштво. Жена која је на икони симболизује царицу Александру, и она како се верује, представља младу хришћанску цркву.
Забележена су бројна чуда која су се догодила на гробу Светог Ђорђа, као и његова бројна јављања у сну и на јави многима, који су његову помоћ тражили. Култ Светог Ђорђа се зачео много рано. На месту његовог гроба у Лидији, за време цара Константина, подигнут је храм њему посвећен. Током IV века култ Светог Ђорђа се из Палестине проширио на цело Источно Римско царство. Такође, у V веку, култ овога светитеља се шири и на Западно Римско царство. Георгије је проглашен за свеца од стране папе Геласијуса Првог, године 494.
Храм Светог великомученика Георгија у Лидији је срушен 1010. године, али су га крсташи обновили. Године 1191. и током Трећег крсташког рата храм је поново уништен, од стране исламских снага султана Саладина. После крсташких ратова у XII веку, култ Светог Георгија је пренет у Енглеску. За време краља Едварда III, који је године 1348. основао витешки ред Гартера, Свети Георгије је постао и заштиник Енглеске. Свети Георгије је такође заштитник и шпанске провинције Каталоније. Свети Ђорђе је јако поштован код Срба. По броју оних породица који славе Светог Ђорђа у Србији, то је друга слава, одмах после Светог Николе.
Приказ Светог Ђорђа, као коњаника на белом коњу, који копљем пробија аждају, постао је чест мотив у хералдици. Као такав се налази на грбу града Москве, главном граду Русије. Такође, у хералдици је познат мотив крста Светог Ђорђа (црвени крст на белој позадини). Порекло овог мотива се везује за прве крсташе и њихове беле тунике, те црвени крст који су носили на грудима. Као такав је постао и грб Енглеске и Грузије, те шпанске провинције Каталоније.
Ред Змаја
Године 620. основан је код Срба Ред Змаја, који се код Срба звао Стуб Светог Стефана. У време цара Душана, код Срба овај Ред је био познат и као Ред Црвеног Змаја, јер витезови нису били само браћа по мачу, него и по крви својих предака.
Дана 13. 12. 1408. године обновљена је повеља Реда, у којој је тад назначено било да је основни задатак Реда одбрана крста од ислама. Међу 24 витеза који су учествовали у обнови Реда су били између осталог и:
-
Жигмунд Луксембуршки – краљ Угарске;
-
Стефан Лазаревић – деспот Србије;
-
Ладислав II – краљ Пољске;
-
Ерист од Аустрије – војвода;
-
Кристофер III – војвода Баварске;
-
Влад III Басара – кнез Влашке;
-
Херман II – гроф Цељски;
-
Витовит од Литваније.
Године 620. основан је код Срба Ред Змаја, који се код Срба звао Стуб Светог Стефана. У време цара Душана, код Срба овај Ред је био познат и као Ред Црвеног Змаја, јер витезови нису били само браћа по мачу, него и по крви својих предака.
Сви Немањићи су припадали Реду Змаја, Стубу Светог Стефана. Ако бацимо поглед на грб Немањића, видећемо змаја који се обавија око штита. Змај је симбол божанског, представља спој земље и неба, змију и птицу.
Витезови Реда Змаја, Стуба Светог Стефана били су најхрабрији витезови. Носили су бисерну свиту – свечано одело направљено само за њих, у виду дугачког огртача црвене боје, украшеног златом и бисерима, златни појас и мач, који се преносио са колена на колено, са оца на сина. Такође, имали су медаљон око врата, знак Реда, црвеног змаја са обавијеним репом око врата. На леђима змаја, од репа до врата налазио се црвени крст Светог Ђорђа, док је читав симбол на сребрној површини. Сваки витез Реда се рађа, или од родитеља витезова, или је полубожанског порекла, од једног родитеља божанске природе, бића или животиње, а другог смртног. Име сваког витеза реда била је његова душа. Сваки витез је знао своје генеалошко стабло и познавао подвиге својих предака. Свако од њих је био добро образован, гледао у очи саговорника и говорио сликовитим језиком.
Сви Немањићи су припадали Реду Змаја, Стубу Светог Стефана. Ако бацимо поглед на грб Немањића, видећемо змаја који се обавија око штита. Змај је симбол божанског, представља спој земље и неба, змију и птицу. Још корак уназад, по древним веровањима, он је прикривени облик беле богиње, створитељке свега.
Припадници овога Реда имали су право да на свом породичном грбу прикажу зеленог змаја, који репом држи врат, а на склопљеним крилима има црвени крст. Чланови Реда имали су и одређен начин понашања, одевања и обавезу давања милостиње. Чланство у Реду се наслеђивало са колена на колено, са оца на сина
Оно што је дубоко укорењено у српској традицији је веровање да су сви велики историјски јунаци змајеве крви, да су змајеви ноћу посећивали жене, оплодили их ииз таквог једног односа рађали су се јунаци попут Милоша Обилића, Змаја Огњеног Вука, Стефана Лазаревића, итд.
За змаја се веровало да је велики и незасит љубавник. Ово је само митско представљање великих јунака, витезова Реда, којим се покушава витезовима дати божанско или полубожанско порекло, а са тим и њиховом потомству. Једно од питања је и: Милош Обилић, ко је он и зашто се слика са сребрним шлемом на коме је фигура змаја. Милош Обилић – Кобилић или Копилић је ванбрачни син цара Душана. Родио се 1350. године и био је витез заточник, ратник који се бори за славу, мегданџија. Ове ратнике су Турци прозвали и наденули им име – делије. Стара традиција и народне песме кажу да је мајка Милоша Обилића спавала са змајем – дакле, не прави змај, него змајевити ратник. Цар Душан је Милошу обезбедио најбоље учитеље и туторе, учио се од малих ногу вештини ратовања, мачевања. Учио је стране језике и тактику. У бици на Косову 1389. године, српски великаши су се одлучили за групни јуриш коњице (наслеђено од сарматске коњице), а тај напад је предводио Милош. Коњица јуриша на једну тачку, тамо где се види стег цара или његове гарде. Јуриша се из све снаге, без страха од смрти и са вером у победу, дакле неколико хиљада тона живог меса галопира у једну тачку у противничком зиду. Султан је погинуо у борби, није убијен на превару како тврди лења и преписивачка историја. Такав груписани јуриш коњице Срби користе у биткама: код Велбужда, где краљ Стефан Дечански побеђује Бугаре, а тај напад је тада предводио млади краљ, потоњи цар Душан, битка код Никопоља – када Стефан Лазаревић са својим оклопљеним коњаницима јуриша и решава исход битке. Александар Велики – тачније Лесандар Велики (Лесандар значи Лав) такву тактику користи и у биткама код Иса и Гаугамеле.
Ватикан је припаднике Реда сматрао демонима и вампирима, због одређених прехришћанских ритуала које су чланови Реда и даље практиковали, као и мит да су чланови Реда бесмртни. Ватикан је водио бескрупулозну битку да придобије све хришћанске реликвије, а неке су биле у поседу Реда. Тако су из освете, јер Ред није хтео да се потчини папи, ширили стравичне приче о припадницима Реда који пију крв, вампирима. Једна од оваквих представа Ватикана о Реду и његовим витезовима успела је да надјача историјске чињенице да је Влад II Басара Цепеш – Дракула (значење – син змаја), владар Влашке, истина суров, био народни херој и борац против Турака. Сатанизацији су га из освете подвгрли католици, а томе су допринели и симболи обележја Реда, које је носио његов отац Влад II Дракул (значење – змај), који је у своје време здушно прогањао католике.
Братство српских витезова Стуб Светог Стефана, можемо рећи филијала Реда Змаја широм Европе, ималo je и црвени крст као симбол (нема везе са крсташима). Тај црвени крст на грбу породице је представљен у доњем левом углу, на жутој позадини, а крст симболизује крст Светог Ђорђа који треба да поистовети витезове са Светим Ђорђем, као првим витезом у борби за хришћанство. Такође, тај симбол (црвени крст на жутој позадини у кругу) је и симбол владајуће династије Властимировића. Црвени крст Енглеска ставља на своју заставу тек у XVI веку.
Витезова Реда је било 24, а број је одредио извештај из Новог Завета који каже: падоше двадесетчетири старешине пред оним што седи на престолу и поклонише му се.
У част објаве документа који је носио назив – Законик расе – Стефан Немања је рекао :
– Свима онима који змајеве држе, овај законик нека се у ум постави и довека поштује, јер змајеви су уз нас од давнина, од пре него смо и слово имали, па их ваља поштовати и чувати, јер су од Бога. Као што нас без змајева не би било, тако нас без змајева неће бити.
Александар Велики (Карановић)
Смрћу краља Филипа Великог, започела је владавина његовог сина, Александра III Карановића, који се у историји најчешће помиње као – Александар Велики.
-
Александар, као и његов отац Филип, није био Грк, он је био Македонац и Епирац. Епирци нису имали ничега грчког. Били су сродни Илирима! – Џорџ Грот, енглески историчар.
-
… од Лесандра Србљанина врх свијех цара, цара славна. – Иван Гундулић, Еп о Осман-паши.
-
Александар, ки би од Србљих краљ, и ки за тим вас свит доби, и зва се велики! – Ханибал Луцић, песма У похвалу града Дубровника.
Оснивач династије краљева, којој су припадали Филип Македонски и Александар Велики био је Каран (од њега Карановић). Каран потиче од краља Темена. Краљ Темен је заједно са још двојицом доранских вођа, напао и освојио микенски Пелепонез. Потом је плен подељен, тако да је Темен добио Аргос. Након Теменове смрти, његови синови су међусобно заратили, а на крају је победио Федон, који је протерао браћу. Један од браће је био и Каран, који је отишао по савет у пророчиште Делфи, а тамо су му рекли да оснује краљевство, тамо где се налази много дивљачи и коза. Каран је отишао и нашао такво место и тамо основао град Ајге, данас познат као Вергина.
Смрћу краља Филипа Великог, започела је владавина његовог сина, Александра III Карановића, који се у историји најчешће помиње као – Александар Велики. Може се рећи да је он заиста био велики и највећи од свих владара у српској историји и историји човечанства. Појава ове изузетне личности и под исто тако изузетним околностима, даје смер току људске цивилизације и историје и оставља на њој свој вечни печат.
Био је 21. јул 356. године, пре Христа, када су два орла слетела на кров двора у Пели, најављујући, на сам дан Александровог рођења, његово будуће царство. Краљ Филип је тог дана славио војну победу над „Грцима” у Пољидеју и ту је примио вест да је његов војвода Парменион победио у старој српској Дарданији и да су краљевски коњи победили на Олимпијским играма. Француски ренесансни писац Жак Амјо, који је живео од 1513. до 1593. године, преводилац Плутарха и неких других „грчких” писаца и један од најученијих људи свога времена, назива све Дардане и Илире – Словенима. Изгледа као да су сами догађаји, овом троструком победом хтели да обележе дан рођења највећег освајача, кога ће свет икад видети.
Мајка Филипа Великог, Јевридика била је кћерка илирског (српског) краља Ира, а Олимпија, мајка Александрова, била је кћерка Неотоломеја, краља од Молоса и била је пореклом од лозе Ахилове. Ове две жене, дадоше Карановићима два велика краља. Први који су се бринули о младом принцу, осим његових родитеља, били су лекар Филип и дадиља Јаника, која је била из српске племићке породице Дропића. Главни васпитач младог принца био је Леонид, један од врло угледних српских племића. Леонид је имао пресудан утицај на Александра, којег је подвргнуо дисциплини, научном самопрегору и издржљивости.
По навршеној тринаестој години, Александар је, као и други племићки синови, ушао у школу пажева. У школи пажева, како „Грци” називају – ефебима, било је више предавача, а цела школа је била у надлежности српског војводе Антипа. Један од предавача у тој школи био је и Аристотел. Школа се налазила у Миази. Смештена је била у краљевом замку, крај познатог Вилиног храма. Предавања су се ту одржавала само у време мира, а у време рата, пажеви су ишли заједно са војском на практичну обуку. У школи је било, заједно са Александром, око 20 пажева и неки од њих су врло познате историјске личности: Селеук, Никанор, Лавонато и Марсија. После школе пажева, у којој је провео три године, Александар је постављен уз војводу Антипу, који је имао улогу канцелара. Александров политички учитељ био је краљ Филип лично. Још као млад, Александар је показивао смисао за политику и интересовао се за стање у другим земљама.
Извесни тесалски трговац, Филонико из Фарсала купио је у Мезији младог и бесног коња, који је показивао изузетне квалитете и понудио га на продају краљу Филипу. Краљеви коњушари су оценили да је овај коњ превише дивљи, да просто није употребљив. Александру се, међутим, допао овај коњ и тражио је да проба да га укроти. Како Филип није веровао у Александров успех, Александар се опкладио са оцем у тражену цену за коња. Поставио је коња према сунцу, узјахао га и после неколико минута овладао је њиме. Глава овог коња је личила на главу бика, па су га назвали Букефал (Бикоглав). Александар је јахао овог коња у свим бојевима, све до Индије, а на путовањима би га чувао одморног за бојеве и јахао је на другим коњима. Александар и овај коњ су имали прво заједничко, ратно крштење, у време када је Филип опседао Визант; оставио је Александра да управља краљевином у његовом одсуству, под надзором војводе Антипе. У то време, када је Александар имао свега 16 година, побунило се српско племе Медара у Мезији, па је млади принц, заједно са својим саветником, покренуо војску против њих. После брзог гушења побуне и успостављања реда, Александар је утврдио један град у Мезији и дао му име Александровград.
У време Херонејског боја, 338. године пре Христа, Александар је имао 18 година и тада је водио лево крило српске војске, уз помоћ неколико српских војсковођа. И баш на овом крилу српске војске постављена је већина коњице, то јесте, главна ударна снага (групни јуриш коњице).
Своје слободно време, Александар никад није проводио узалуд, ако ништа није учио, радио би телесне вежбе. Много је волео музику и знао је лепо да свира. Александар је био врло леп, лепо развијен, изразитобеле боје коже, плаве таласасте косе и смеђих очију. Поглед му је био продоран, али пријатан, мало орловски нос и глава накривљена на леву страну.
Каријски краљ Пиксодар настојао је да склопи мир са Филипом, да би се лакше одупро персијском притиску, па је понудио своју кћерку Филиповом ванбрачном сину, Архидају. Александар, који се бојао за своје наследство, помислио је да би му ово могло шкодити и послао је глумца Тесала у Карију, са поруком Пиксодару да не даје кћерку за глупог копиљана, када је он, Александар спреман да је ожени. Када је краљ Филип сазнао за ову Александрову несмотреност, оштро га је изгрдио, рекавши му: Ти би био недостојан свога високог порекла, своје среће и позива, ако те не би било срамота да доведеш кући каријску кнегињу, чији је отац вазал једног страног цара.
После овога, Филип је протерао са двора Александрове пријатеље, који су га наговорили на овај поступак: Филоту, Харпала, Неарка, Толомеја Лагића и браћу Фригија и Лавомеда.
Александар је наследио свога оца, Филипа на престолу, када је имао свега 20 година. Већину владајућих година, провео је на војној кампањи, без преседана, кроз Азију и североисточну Африку, и створио је једно од највећих царстава, када је имао 30 година. Александар је био непоражен у бојевима и широко се сматра једним од најуспешнијих војних команданата историје. Александрова војска је највише регрутована у Македонији, Тракији, Пеонији и Илирији.
Побеђивао је више пута већу персијску војску, цара Дарија. У бици код Иса, Александар је са елитном јединицом коњаника напао персијски центар, где се налазио цар Дарије (групни јуриш коњице). Када је цар Дарије побегао са бојног поља, то је изазвало панику у Персијским редовима и тешки пораз. Када је Александар прешао Еуфрат и Тигар, персијски цар Дарије је поново окупио огромну војску. Планирао је да победи македонску војску са вишеструко бројније персијске војске. Дарије је чекао Александра у равници код Гаугамеле, 331. године пре Христа. На исти начин, групним јуришем коњице, Александар поново побеђује персијску војску. Дарије III је успео да побегне поново, а Александар је крајем 331. године пре Христа заузео Вавилон.
Александар Велики је умро 10. јуна 323. године пре Христа, у Вавилону. У доба смрти имао је 32 године. Александар је десет дана пре смрти приредио велику гозбу, а након целе ноћи на гозби, отишао је на пијанку код Медија из Ларисе. Након целодневне пијанке, почела га је трести грозница, која се погоршавала, све док више није могао да говори и на крају је умро. Александар је требало да буде сахрањен у Еги (Вергини) у Македонији. Птоломеј Сотер је пресрео са војском, у Сирији, колону са Александровим телом, те је тело одвукао у Египат. У прво време Александрово тело је било у Мемфису, а касније и у Александрији.
Данас се тачно незна где је гроб Александра Великог. Сваки траг му се изгубио после сахране у Александрији, одакле су га пренели на непознату локацију. Пророк Аристандер, прорекао је да ће земља где положе Александрово тело бити просперитетна и никад је нико неће моћи освојити.
Ликиније
Флавије Галерије Валерије Ликинијан је рођен око 250. године. и био је император од 308. до 324. године н. е. када га је Константин збацио и убио. Ликиније води порекло од дачког племена Трибала. Трибалима Ромеји називају Србе. Ликиније је био пријатељ цара Галерија, којег је пратио у његовој експедицији против Персијанаца. После смрти Севера II, Галерије је уздигао Ликинија на ранг августа на западу. Године 308. Ликиније је добио управу над Илириком, Тракијом и Панонијом. Након Галеријеве смрти 311. године Ликиније је власт над читавим царством поделио са Максимином Дајом. Хелеспонт и Босфор су биле границе два царства.
Ликиније се 313. године жени са Флавијом Јулијом Констанцијом, полусестром Константина Великог. До брака је дошло у Милану и том приликом су цареви Константин и Ликиније издали едикт којима су хришћанима вратили конфисковану имовину. Исте године, Ликиније је победио Максимина Дају и прогласио се за цара на истоку, док је његов шурак, Константин Велики, имао врховну власт на западу.
Цар Ликиније је био немилосрдан и бруталан владар. Владар назван Мучитељ, јер је био суров. Његова престоница је била у Сирмијуму, данашњој Сремској Митровици.
Ликиније се 316. године ставио на страну Басијана против Константина Великог. Када је његов поступак постао познат, дошло је до грађанског рата у коме је Ликиније доживео пораз у Панонији код Цибале – данашњи Осијек. Међутим, после многих преокрета у рату, долази до мира 317. године у Сердики – данашњој Софији. Ликиније је тим миром остао без свих европских поседа, осим Тракије.
Константин Велики покреће нови рат против Ликинија 324. године, након што су се односи између два цара погоршавали од 320. године. Након једног поморског пораза, дошло је до одлучне битке близу Халкедона, 18. септембра 324. године. Ликиније је био заробљен и одведен у кућни притвор. Ипак, када је покушао да дигне устанак, Константин Велики је наредио да буде убијен. Ликиније је убијен заједно са својим малолетним, старијим сином Ликинијем II.
Ликиније је са Констанцијом имао још једног сина – Уроша Белог у историји познат као Бели Урош. Овај млађи син после очеве смрти бежећи од Константинове руке одлази у племе Ликина, на подручју данашње Херцеговине, тачније у Попово поље, како се данас зове тај део на истоку Херцеговине, одакле је родом био његов отац. Овај Ликинијев син, Бели Урош је предак потоњих владарских српских породица – све до Немањића, што потврђују многи стари летописи.
Карловачки родослов: – Глагољут истини списатељи јако Ликинију Србину бити родом, Јелину мудрованијем и сва србска идолу служаше Дагону. Од суду и Дагони и Даки именујт се Сера зе Србље.
Константинов родослов: – Овај Ликиније, беше далматински господин, родом Србин и роди од Константије сина Белу Уроша.
Пајсијев родослов: – По среде ће их царствујушу Ликинију муцитељу северними и западними странами, језе Србин јесте.
Општи лист патријаршије Пећке: – Овај Ликиније је имао сина који после смрти Ликинија бежи из некада славног града Сирмијума, преко Босне, одлази у Захумље и отечество свога оца Ликинија. Лоза која је од њега водила, дала је благочестивог цара нашег Немању, који се у монаштву прозвао Симон.
Руварчев летопис: – Цар Константин пошаље своје војнике, који Ликинију одсекоше главу. Син Ликинијев Бели Урош виде велики страх и ужас и побеже у тврду западну страну у Захумску земљу и тамо је порастао.
Први родослов Немањића сачинио је Константин Филозоф, биограф Стефана Лазаревића. У српској и руској биографији у XIV и XV веку постојала је само једна мисао: Немањићи воде порекло од Ликинија и Констанције – кћерке Константина Хлора и полусестре Константина Великог.
Сведочанства о Србима
Халкокондило, атински историчар, рођен у једној великашкој породици у Атини, писао је у другој половини XV века. Династији Палеолог (владари Ромејског царства) је служио и као дипломата. Он је написао једну историју Ромејског царства, старим грчким језиком, обухвативши догађаје од 1298. до 1463. године. То Халкокондилово дело налази се данас у Паризу, у Националној Библиотеци, у колекцији – Византијски писци.
Већ у првом делу тог интересантног дела, наћи ћемо и прва обавештења о Србима. Једно од Халкокондилових сведочанстава о Србима каже и следеће: Срби или Трибали, народ најстарији. Највећи од свих. То знам поуздано. Могло би се рећи да овај историчар претерује, међутим, нема разлога да се сумња у веродостојност његових обавештења, будући да се он показао реалним у свему другоме, па онда сигурно и у односу према народу, Србима, према којима није гајио неку претерану љубав. Зна се да је Халкакондило био један од најкултурнијих људи свога времена, као и да је био савестан као писац и историчар. У његово доба постојали су рукописи и списи, за нас данас изгубљени (или однесени у Ватикан), а на које се један такав историчар и озбиљан писац ослањао.
Изневши наведено о Србима – Трибалима, Халкакондило их је идентификовао са Трачанима, за које је Херодот (отац историје) од речи до речи, рекао исто. Халкакондило се не слаже само у тој појединости са Херодотом, већ у још једној – исто тако важној, јер нам је она двоструки доказ да су два историчара у размаку од 2000 година, говорили о истом народу. Халкакондилова мисао је продужетак Херодотове и ево како гласи: – Али опет знам, премда су народи ови различити по имену, ипак се не разликују по обичајима, а и говоре истим језиком. Халкакондило каже и следеће: – Трибали, Мизи, Илири, Сармати, сви се између себе служе истим језиком. Бораве с ове и с оне стране Дунава, нашироко и надугачко владајући. Овај људски род, такав је мој закључак, борећи се са различитим бурама судбине, запосео је области око Јонског мора, и тамо учврстио седишта.
Себастијан Долчи (писац, умро 1777. године) каже следеће: – Језик Сармата налик је на језик Илира, који обитавају од Јоније до Венеције, а и једни и други налазе задовољство у предности које им пружа старо порекло. И једни и други живе по областима и једних и других. Зна се да су Илири, обитавали у Пољској и Сарматији, или су, пак, Сармати дошли у овај Дунавски простор, у Мизију, у области Трибала и Илира, које се пружају према Јонском мору, па све до Венеције.
Себастијан Долчи такође додаје: – Оно што, на основу старих споменика поуздано знам, Трачани и Гети су сасвим сигурно имали заједнички језик.
Године 1803. у Паризу је објављено једно огромно дело у шеснаест томова: Географија, математика, физика и политика свих делова света. Ово дело је написано према ономе што је било објављено као тачно и ново од природњака, географа, путника и твораца статистике, међу најпросвећенијим народима. У десетом тому тога дела, на страни 6, аутор пише (описујући битку на Косову између Срба и Турака) и следеће: – Мурат (турски султан) је био убијен од једног Трибала. Оно што привлачи пажњу је управо то да се један српски војник поистовећује са Трибалом. Учени Европљани сасвим сигурно не би употребили назив Трибал, да за то нису имали ослонца у документима и сведочанствима. Херодот, отац историје, је говорио да су најмногобројнији народ после Хиндуса, древни Трачани (Трибали, Илири).
Ђорђе Кедрин, цењени Ромејски хроничар, који је живео и радио у XI и XII веку, написао је једну доста опширну хронику. Он је том хроником обухватио догађаје од постанка света, па све до почетка владавине Ромејског цара Исака I Комнина (1057. године). У својој хроници, говорећи о земљи, где се један народ налазио од постанка света, коју назива Трибалија, Кедрин каже следеће: – Ова земља је земља Срба.
По Птоломејевим географским картама, Страбоновим и Плинијевим сведочанствима, Дачани, Трачани и сви други антички, балкански народи, па и они у јужној Русији, били су Срби.
Карло Велики је 805. године, да би што ефикасније онемогућио одбрану Срба, установио појас у коме се није смело продавати оружје Србима. Борио се против Срба, а да они нису били баш лак плен, говори и наредба Карла Великог из 807. године у којој каже: – Ако нас нападну Чеси, треба у борбу да ступи трећина војске, а ако нападну Срби, онда сва војска. Велике битке је Карло Велики водио против Срба 806. године, између Десаве (Десау) и Србиште (Зербст), на српском току реке Лабе (Алба). Такође, Карло Велики је установио границу према Србима, коју је назвао Limes Sobaricus.
Српски мач
Српски мач је имао лака улегнућа по бочним ивицама и горњој површини, а на средини је био проширен. На дршци је имао хоризонталну овалну јабуку, а крсница је благо повијена наниже.
У средњем веку је постојало активно и пасивно оружје. Активно оружје је служило за напад, а пасивно, у које спадају штит, шлем и оклоп,служи ради одбране од нападача. Активно оружје су мач, копље, буздован, бојна секира итд. Такође, постојале су две основне врсте мачева, које су временом и праксом трпеле одређене корекције. Прва врста су дугачки и тешки мачеви, који се користе са обе руке. Друга врста су краћи и тањи мачеви, који се користе за борбу са једном руком. У доба Немањића и њихових претходника користили су се тешки мачеви који су држани са обе руке, а јабука на крају дршке је служила да мач из руке не оспадне од силине ударца.
Мач модела скијавоне (српски мач) био је јако цењен у Европи XVI века. Одликује га балчак, који се завршава такозваном мачијом главом, штитник за целу руку и уски жљебови по средини. Мач је једносекли, а при врху обострано наоштрен. Ово оружје настало је од мача који је кован и рађен у тадашњој Рашкој. Српски штитник био је једноставнији, крстаст, повијених кракова на доле.
Српски мач је имао лака улегнућа по бочним ивицама и горњој површини, а на средини је био проширен. На дршци је имао хоризонталну овалну јабуку, а крсница је благо повијена наниже.
После пада Србије крајем XV и почетком XVI века производњу ових мачева, у мало измењеном облику, преизимају Венеција и градови у Далмацији, а носе их сви становници источне обале Јадрана. Најлепши примерци ових мачева данас се могу видети у Дуждовој палати у Венецији као чувени и популарни скијавоне мачеви – то јесте српски мачеви или, како кажу, словенски.
Манастир Сопоћани
Сопоћани се налазе недалеко од Новог Пазара, 16 километара западно уз ток реке Рашке. Назив Сопоћани, манастир је добио по старосрпској речи – сопот – што значи извор. Манастир је подигао краљ Урош I 1260. године, као своју задужбину.
Историчарка уметности Мери Софи Делпеш је 1994. године посетила Сопоћане и о Сопоћаним је рекла следеће:
-Ниједан авион, космички брод или ракета не могу вас одвести у такве висине у какве вас воде фреске на зидовима српског манастира Сопоћани. Али, за то није довољно да купите карту, морате да очистите душу и омекшате своје срце.
Представа фреске Успеније пресвете Богородице, која се налази у манастирској цркви Свете Тројице, на изложби у Паризу 1961. године проглашена је за најлепшу фреску средњег века. Најлепше фреске у манастиру су осликане у другој половини XIII века и убрајају се у највише домете уметности тог периода. У централном делу манастира су најстарије фреске из периода између 1263. и 1268. године, које се сматрају, не само врхунцем српског већ и европског фреско-сликарства тог доба. Јачина и лепота покрета, јасне боје и засенчене композиције фресака манастира Сопоћани оживљава дух класичне старине и представља претечу италијанске ренесансе.
Изузетна сликарска остварења су допринела да манастир Сопоћани буде 1979. године уврштен у УНЕСКО светску културну баштину заштићених споменика као спој западноевропских и византијских утицаја.
Манастир Сопоћани представља изванредан примерак рашке градитељске школе. Манастирска црква Свете Тројице представља тип једнообразне базилике са кубетом и пространом олтарском апсидом, а касније је дозидана припрата са високом троспратном кулом са звоником. Црква је зидана тесаном сигом, са елементима који указују на романски стил градње. Портали и прозори манастира Сопоћани су израђени од камена.
Манастир Сопоћани је краљ Урош I наменио себи за гробно место, али пре него што је он сахрањен у манастиру, ту је сахрањена његова мајка, Ана Дандоло. Слика њене смрти репрезентативно је приказана на северном зиду припрате. Портрети краља Уроша I, Стефана Првовенчаног, Светог Симеона Немање, Драгутина и Милутина, приказани су у главном делу храма. Портрет краљеве породице, са супругом Јеленом Анжујском, рођаком француског краља, спадају међу најлепше сачуване портрете у фреско-сликарству тог доба. Од посебног историјског и уметничког значаја су фреске са сценама из живота Светог Симеона Немање, у њему посвећеној капели, као и оне са приказом догађаја из живота Светог Саве.
Војвода Миленко
Сеча кнезова није затекла неспремног Миленка. Увек добро обавештен, он је, као вођа устаника у источној Србији, имао своје људе, спремне да поведу устанике у прве битке.
Војвода Миленко је рођен 1769.године у селу Кличевац и био је српски командант и војвода током Првог српског устанка. Био је син Стојимира (Стојка – отуда и презиме Стојковић) и мајке Стеване. Његов деда је дошао у Кличевац из Крушевца, бежећи од освете Турака, јер је убио једног Турчина.
Миленко је још као дечак изучио кројачки занат у оближњем манастиру Нимнику, где се и описменио. Касније је уз помоћ родитеља отворио модеран терзијски дућан, а радња му је лепо напредовала, тако да је често ишао у Пешту по робу. Миленко је имао два сина: Милана и Ивана, у браку са Миленијом. Милан и Иван су били ученици Велике школе у Београду, од њеног оснивања 1808. године. Милан и Иван су прво школско образовање стекли у Кличевцу, школи коју је Миленко основао 1805. године.
Сеча кнезова није затекла неспремног Миленка. Увек добро обавештен, он је, као вођа устаника у источној Србији, имао своје људе, спремне да поведу устанике у прве битке. Тако је он наредио својим људима да отпочну дејства у крају око Пожаревца, узводно од Мораве, нападајући Турке по селима. Сам Миленко је повео други део устаника од свога родног места, дижући цело Подунавље. Унутрашњост Пожаревачке нахије је очишћена врло брзо од Турака (Пожаревачка нахија је била највећа нахија), да би се крајем фебруара 1804. године устаничка војска, под вођством Миленка, приближила Пожаревцу. Миленко ослобађа Пожаревац 1804. године, а одмах након тога је био са својом војском под Београдом.
Када је у лето 1804. године донета одлука да се погубе турске дахије, због чије је окрутне владавине и дошло до устанка, Миленко је одређен од стране српске и турске власти (од које су се дахије одметнуле) да изврши пресуду. Са својих 27 одабраних људи отишао је на острво Аду Кале, где су се дахије склониле. Миленко сазнаје у којој се кући дахије крију и у ноћи између 25. и 26. јула, он их напада. Борба је трајала непрекидно осам сати. Када је Миленко ликвидирао дахије, њихове главе је донео у Београд, где су предате Реџеп-аги, адакалском команданту.
Један од великих војничких успеха, Миленко је остварио и у бици на Иванковцу 1805. године. Нишки Хафиз-паша је кренуо са турском војском на Београд да заврши са устаницима, али на Иванковцу га је дочекао Миленко са својим одредима и Петром Добрњцем и Стеваном Синђелићем. Када се приближио српској војсци, Хафиз-паша је послао гласника који је поручио српском заповеднику да му се уклони с пута. Миленко тада изговара своје чувене речи: -Претњама ме не уплаши! Рђа био ако ти се уклонио! У овом пресудном боју, српска војска је однела победу, а Миленко је био рањен. Након ове битке, буна на дахије је прерасла у устанак против турске империје.
Првих дана јануара 1806. године, Миленко је са устаницима упао у Неготинску крајину и заузео утврђени Пореч на Дунаву, а наредне године, водећи тешке борбе на Штубику и борбе на Малајници, створио је услове да се Руси 18. јуна пребаце на десну обалу Дунава. Миленко је заједно са Карађорђем (који је дошао са појачањима) дочекао Русе и њиховог команданта на Великом острву. Ту га је Карађорђе прогласио за војводу.
После одбране Делиграда 1809. године, када је уместо рањеног Карађорђа, краће време заповедао свим устаничким снагама, почео је његов сукоб са Карађорђем око политичких питања. У реорганизацији врховне управе у Србији 1811. године, залагао се за ограничење Карађорђеве власти и децентрализацију управе.
Када је освојио турско утврђење у Раму, Миленко је из харема команданта града заробио неколико жена и установио свој сопствени харем. Све жене је превео у православну веру.
После одбране Делиграда 1809. године, када је уместо рањеног Карађорђа, краће време заповедао свим устаничким снагама, почео је његов сукоб са Карађорђем око политичких питања. У реорганизацији врховне управе у Србији 1811. године, залагао се за ограничење Карађорђеве власти и децентрализацију управе. Миленко тада долази у сукоб и са Карађорђевим старешинама. Из протеста је одбио да прихвати дужност министра иностраних дела, што га је коштало прогонства из Србије. Миленко тада одлази у Русију, где је пензионисан у чину пуковника. Војвода Миленко, неустрашиви војвода, без пораза у биткама, умро је на Криму, на обалама Црног мора 1831. године.
Захваљујемо Gamche-у на уступљеним фотографијама.
беливук 
